Pokret

покрет | 181

нородице побије и онаказн за пример онима који тврдославо хоће да остану Орби. А наш Ћирко-паша, са свим слатко, шоткушљиваше заповеднике турских јуришних чета да се чине невешти, кал Бабунски више Никодима пресретне бутароку чету...“

Бездушна и страшна је била та борба, али вас причање о њој испуњава дивљењем према људима који су је водити јер су имали светло убеђење да раде за праведну ствар, и потресено се сећате доброг и шитомог Грка Атанаса из горе поменуте приче „Лерорист и његове понуде:

„— Сакаш ли да ти отепам некој... за верата%..“

Књига Г. Божовића заслужује што већи број читалаца а у интересу наше књижевности је да Г. Божовић објави ускоро што целокупшније своје успомене. ДЕДЕ

Томо К. ПОПОВИЋ: ХЕРЦЕГ-НОВИ Историјске белешке. Књига прва (1382—1797). Издање „Орјена“, дршштва за помагање пч унапређење Херцег-Новога, 1924. Цена 2

„Херцег-Нови“ од Томе Поповић није ново дело. Прво издање те књиге појавило се још 1883. године али пошто је писац, који не престаје да се бави историјом свог родног места и целе Боке (од њега постоји још једна брошура: „Манастир Савина), сакупио много нових података, он је све године издао ново прерађено п попуњено издање.

Прво што треба похвалити у овој књизи јесте то што она. није занимљива само за историчаре, становнике Фоке, или људе који знају Херцег-Нови, већ и за обичног читаоца кога макар мало интересује историја наших приморских градова. Неке делове, н. пр. причање о компликацијама које су настале због подизања сланице у Херцег-Новом или историју штањолске десетомесечне владавине у Боци задовољство је читати. Г Тома К. Поповић сакупио је све описе и документа до којих је могао доћи и њина је публикација од интереса, за историке, поред тога што се поједини (као шрича капетана. Менлоце војводи Андрији Дорији из „Историје о Анлрији Дорији“) читају као занимљива прича.

У овој првој књизи писац обухвата време од 1382 до 1797 године, т. ј. доба од оснивања, Оветог Отефана, који је додније назван Новим и најзад, по херпегу Отјепану, ХерцегНовим, па до доласка Аустријанаца у Боку. За то време Херцет-Нови су заузимали ин Турци, и Млечани, и Штањолши, и Французи; крај је патио од свих отимача: Шпањолци су трегазили Конавље, опљачкали га и одвели двадесет лве хиљаде глава ситне и крупне стоке, Турци су отимали и земљу и стоку а Млечани, поред свих молби народа, нису допуштајти отварање српских и грчких школа. У овај шериод историје Херцег-Новог спада и оснивање „Аустријског Лојда“, паробродеког друштва које (је унипетило пераштанску ни херцегновску трговину, довело све богате трговце до просјачкот шташа (неке — Шпиро Гопчевић —- послало ни у лудницу) и упропастило Боку. Најзад је дошла аустриска владавина 0 којој ће бити говора ју другој књизи овога дела.

| Књига „Херцег-Нови“ садржи, као додатак, документе који се односе на историју Херцег-Новота и гоколине, песме у којима се опевају и поједини моменти из историје тог града, („Лазар, новски војвода“, епска песма Матије Бана један фрагмент из „Горског Вијенца“ и четири народне пееме) и шреписе латинских нашиса из млетачког доба који су се још сачували.

ОТО ВАЈНИНГЕР: ПОЛНИ ПРОБЛЕМ

ч друге мисли. 0 немачкиг чадања Роберта Саудека ч Морица Рататорта превео Мирко Дамњамовић. Београд, 1924. Цена 15 Дитпара

„Никаква пропратна реч уз Вајнингерова убеђења, шише Роберт Саудек у свом предговору Вајниптеровој књизи, није у стању да изравна супротности које се јављају између њега и његових читалаца, нити она може што да дода осећању унутарње заједнице која се ствара између њега и његових читалаца — једномишљеника“. ИНикакво објашњавање нити критиковање Вајнинтерових идеја, додали (бнемо ми, није у стању да помути суд о Вајнингеру онога који је прочитао његове мисли. Прочитаћете Вајнинтера са одушевљењем ако сте мислили као он, а ако сте мислили друкчије он вас неће много убедити. Ипак, и у другом случају читаћете га са интересовањем. Можете жену више ценити нето Вајнинтер, ипак вас неће оставити индиферентним мисли као ове, које су, ако ништа друго а оно духовито речене:

„Жена је додуше поклоњен дар језика, али не и дар говора; жена конверсира или брбља, али она не говори. Најопаснија је тек када је нема; јер човек је, заведен тиме одвећ склон да ту немост схвати као ћутање“.

_ решило је;

„Пошто је жена само сексуална, то јој за опажање сексуалности недостаје двојност, која је и за свако друго опажење неопходно потребно“.

Ма колико вам се поједине мисли чиниле пакосне, сувише жучне и неправедне, вар нећете признати извесну дозу истинитости оваквим:

„да многе осредње главе, које се дају лако засенитн, а нарочито за жене уопште, духовито и генијално једно је исто. Жене уистини немају — макако спољашњи изглед говорио противно — ни најмање смисла за Гепија. Свака екстравагантност природе, која једног човека изводи из реда других, за жене вреди исто у задовољавању њиховог сексуалног частољубља; оне не разликују драматичара од глумца нити виртуоза од уметника“.

Или:

„Ништа више не може да потресе човека него кад жену ухваћену у лажи упита: „Што лажешг“ Јер тада мора приметити да она ово питање никако не разуме, мн, ништа, не схватајући, она при том гледа га забленуто и смешећи се покушава да та умири, или чак и у сузе удари.

Мисли Пола Вајнинтера о Генију, о Злочинцу, о Етичком, не вреди наводити; треба их прочитати. Вреди прочитати, разуме се, и жучне мисли о жени, али треда имати увек на уму једну напомену Роберта Садека у поменутом предговору: „Када Вајнинтер говори просто о жени, он мисли увек само на тип екстремне саможене, тип конструисан њим самим коме до душе стварне индивидуе никад не одговарају, али од чијег суштаства — битности један веливи шенхички део крије у себи свака женска индивидуа. Ипак по Вајнинтеру нема само — људи нити само — жена, већ једино мешавине, укрштања, варијација оба, екстремна типа, чију принцитијелну, психичку и карактеролошку разлику објављује Вајнинтер.

А кад имате на уму да и по самом Вајнингеру саможене не постоје, а и да ви нисте самочовек, већ ко вна у колако ш жена (ово се односи, разуме се, на мушке читаоце), свакој мисли Рајнинтеровој мораћете прићи са мало више резерве.

СВЕДОЧАНСТВА Књижевни часопис. Излази десетолневно. ГТрва и друга свеска „НЕ

савремених

лико људи, сматрајући се „сведоцима великих луховних и социјалних, емоционалних, појава, а објави опраничени низ бројева једног часописа који би излазили у размацима од по десет дана и који бн, сваки засебно, билш посвећени по јелној од горњих појава“.

То је објашњење које налазимо на првој унутрашњој страни корица првог броја новог часописа „Сведочанетва“. А тих неколико људи о којима се у њему говори, дакле покретачи „Оведочанстава“, то је ужа група из друге серије „Путева“. У једном од шрошлих бројева, поводом појаве треће серије „Шутева“, говорили смо о трансформацијама тог часописа. Први „Путеви“ осу хтели да сакупе све шисце који заступају разне модерне правце у нашој књижевности; други „Путеви“ су били орган једне мале групе најмлађих; трећи „Путеви“ су били покушај компромиса (не само између те прупе и представника других модерних струја већ између младих и старих уошште. Уредници тих „Шутева“ били су Милош Прњански и Марко Ристић, први као представник сталоженијих, друти као представник екстремнијих елемената. у нашој књижевности. Споразум је, изгледа, био немопућ, јер већ други број обновљених „Шутева“ није изашао, већ су се на 'некољико месеци после првог броја појавила „Сведочанства“. Док су трећи „Путеви“ хтели да сакупе још шири круг књижевника од шрвих, ови четврти (т. ј. „Оведочанства“)

· имају круг сарадника још ужи него други „Путеви“. У ова

два прва броја налазимо само шеет имена: Душан Матић, Растко Петровић, Александар Вучо, Милан Дединац, Марко Ристић, Августин Ујевић; по свој прилици и у осталим Оројевима нећемо се срести (ни са једним именом више. Овај облик биће ваљда дефинитиван облик „Путева“.

Први број „Сведочанстава“ био је посвећен Ујевићу, други Оловенима. Равуме се да се на 16 страна ревијалног формата «не може рећи ни ове о Ујевићу а камо ли шта шест људи мисле о Оловенству; али издавачи „Оведочанстава“ нису ни имали те штретензије: специјални бројеви њиног часотиса су само манифестација да их та и та питања не остављају 'индиферентним. Тако схваћени, ови трви бројеви су успели. Нарочито други, ближи и приступачнији читалачкој публици, а сем тога и живљи од првог. У шрвом броју су мишљења о Ујевићу и мишљења француских писаца о Жермену Нувоу, који тако треба да буде доведен у везу са Ујевићем; у другом броју, поред једног чланка Марка Ристића