Pokret

покрет

један од најбољих у драми, који је код нас. такође од отварање сплитског позоришта у коме је прославио године 25-годишњицу рада, пошто је креирао једно мноштво улога, напустио је не само Оплит него и позориште у ошште, да се посвети обичном грађанском животу. Најзад оставио нас је н Марко Маринковић, млади талентован глумац, пун воље за студирање. Отишао је у Београд, пошто је у Сплиту стекао неподељене симпатије критике и публике. Ј У току прошле сезоне, у области драме. приказано је 6 југословенских шисаца, од којих су најбоље даване неке нај- мање ствари Џетровићеве и Беговићеве: иначе су југословенски писци најслабији бројно и квалитативно били ретрезентовани. (Ове сезоне је безусловно потребно поклонити више пажње домаћим писцима. Пет руских аутора могу да се узму кад најуспелији, нарочито Андрејев и Виниченко са, већ споменутим комадима „Анфиса“ и „Лаж“. Обе (тве пољске ствари = (Пштибишевски: „Онег“ и Запољска: „Постођица Малитшевска“) прошле су с овредњим успехом. Од француских пет аутора, Батајова „Нага жена“ са Мансветовом имала, је најбољи успех. Од Енглеза сам Шекспир са „Млетачким тртовцем“, Талијана 2, Норвежана 2 (Ибзен и Стриндберг), Немца 2. - Оперета се добро одржала читаве сезоне. За њено стварање и подизање код нас имали су великих заслута. супруви Г. и Г-ђа Трбуховић, који су такође оставили ове тодине нашу позорницу. Оперета. (је увек шунила кућу, поједине најуспелије ствари, као „Књепиња, чардаша“ и „Шева“ давале су св од 17 до 24 пута. Од новитета даване су „Три девојчице“ и „Кљњегиња, чардаша“, а поновљене су „Лутка“, „Шева“, „Гроф Луксембурс“ и „Пјеро Ило“.

Опера је много страдала упосљавањем оперетског или слабог оперског персонала, али смо располагали и добрим оперским силма, од којих треба нарочито истакнути сошран Г-ђу Софију Давидову (Татјана, Травиата, Мими) и баритона, Бориса Архипова (Оњегин, Жермон, Крушина, Алфио, Шаршлес). Најбоље су давани „Оњегин“, „Каваљерија“, „Травиата“, лошије „Чергари“ а најслабије „Продана Невеста“. Успеху опере као целине много су допринела разна одлична гостовања, као гостовања Г-ђе Рак, Г. Вушковића, Г. Чалете, Т-ђе Манола—Валенти, Г-ђице Циндро и др.

Осим овог редовног позоришног рада било је више разних пригодних или иначе уметничких симфониских или певачких концерата домаћих и осталих домовинских друштава. Највећи успех и прави тртумф словенске позоришне уметности у Сплиту било је гостовање прупе Московског Художественог Театра, која је дала седам представа, При крају сезоне једна. 46 трупа чланова наше драме приредила три представе у

У колико је позориште више напредовало у своме раду, у толико је расла и материјална криза. У другој и трећој сезони већ су се почеле оцртавати опреке између оних двају фактора развитка позоришта: наиме претензија публике и финансијске снате позоришне касе. Док се доказивало на, једној страни да ће рад позоришта бити врло скучен не приступи ли се организовању музичких представа, дотле је на другој страни било мало тенденција да се у том правцу изађе У сусрет са јаком субвенцијом. И ако се наша публика. боље одзива нето публика многих других наших покрајинских позоришта, приходи од представа нису били ни из близа толики колики су били излаци, а што је најглавније, нису били у сразмери са укусом и захтевима публике. Она публика, која је пунила позориште кад су представе одговарале њеним захтевима, покривала је једва половину издатака које би захтевале представе да би биле спремљене као што треба. Из оваквог „циркулара мора да се појави неуравнотеженост, настаје сукоб и рађа се криза. Намере — и способности — оних двају фактора — управе и публике — не полударају се, па је потребан трећи да тај однос регулише. То је 'онај трећи фактор у развитку позоришта: финансијски, ишли, кад је реч о провинцији, укратко, ствар субвенције државне ш аутономне. Та: фактор који долази као последица једне, за наше прилике добре и једино могуће, институције подржављених позоришта, (сви нашме покушаји тобожње еманципације од државне сјубвенције и стварања „слободних“ позоришта мораће да пропадну), тај, дакле, фактор имао би да буде регулалор у животу позоришта. Али делом наше будетарне тешкоће, а делом несхваћање код надлежних чинилаца, учинила, су да. је ствар субвенције ушла у састав позоришног проблема жао један нови фактор дисеквилибра и кризе! И с тим данас треба пожрајинока позоришта да се боре као с нечим што решава о њиховој судбини, С

__- Као Марибор, Осек, Сарајево и др. тако је и Оплит осетио последице непрестано смањиване субвенције; дошло се до

183

тога да је Оплит морао да изгуби оперу и отерету и да остане само на драми (а било је доведено у питање чак и постојање саме драме. 0 општинској се субвенцији код нас мало може да говори, јер она слабо долази у изглед, нарочито не у смислу да би се повисила досадања дотација. Читаво телштште остаје на државној субвенцији.

Ако се стане на гледиште да покрајинска, товзоришта, нарочито с обзиром на њихов однос према, државној помоћи, имају резон постојања и да их треба, одржати, онда мора престати овакво бедно крпарење, и апсолутна је нужда да се проблем озбиљно и свестрано шрбучи и да се донесу решења која ће ствар већ једном ставити на солидну и озбиљну основицу.

Не (умањујући ни мало важност постојања друпих наших ировинцијоких позоршшта, хтели бисмо нагласити да се питање позоришта у Оплиту има посматрати са једног посебног и најстриктније националног становишта, у много чем различног од оног по ком се то исто питање може просуђивати У коме другом нашем граду. У Сплиту је то ствар одржања националне и културне позиције према Италијанима. ( наше луслике треба, систематски, брисати остатке утицаја талнјанске позоришне уметности, који, у својој сржи, није увек само културан. И не само то: треба и у будуће формално задржавати позицију, јер прети нова културна, пенетрадија Италијана. Људи с оне стране Јадранског Мора не мисле да баш тако јефтино пусте да исчезне са источне обале Јадрана „свети карактер шталијанства“: како се поуздано сазнаје, овдашња италијанска колонија, подупрта новчано и из фондова Италије, купила је у Сплиту земљиште на ком Мисли да у најкраћем времену отпочне градити позориште са уметницима из Италије! Шта би ово имало да значи, оставља. се на размишљање онима, који осећају интерес да се сачува национални а израти наш културни карактер нашег приморја. Претежно националну мисију имају данас више-мање сва наша покрајинска позоришта, особито она у Марибору и Суботици, али ни једно ни друго нема пред собом противника, који би, у правцу позоришне културе, био толико надмоћан над нама као ово наше у Оплиту; ни за једно њи за друго не постоји тако директна опасност националне конкуренције, јер маџарске и немачке мањине могу добити своја позоришта, само нашим пристанком, а Италијани ће и не питајући нас разапети своје шаторе кад им се прохте. Тиме је следствено оправдана предност коју позвани фактори морају да даду оплитоком позоришту, и то не у том, да га само одрже, него да та одрже квалитативно јаким, да узмогне издржати — и победити — у културној утакмици која му предстоји.

Сплит, почетком септембра. Иво Ј. Лахман МУЗИКА

ЗАГРЕБАЧКИ ГУДАЧКИ КВАРТЕТ

У сали „Манежа“ 2. ов. м. био је концерат Загребачког Гудачког Квартета. Квартет сачињавају Г.Г. Холуб (прва. виолина), Граф (друга виолина), Арањи (виола), Фабри (влолон-

чело). На програму су били гудачки квартети: Тадујо _ уап Веећоуеп-а (ор. !%ЛМ с-тош); Јосифа Штолцера— Славенског

(ор. 3 Р-аит); Сјапде Ређиззу-а (ор 10 2-тоц)

Ови чланови квартета имају добру технику и топал тон, нарочито виолиниста Г. Арањи. Програм који су донели садржи три дела велике вредности. Бетховенов квартет који је био на програму, из првог је периода његовог стварања Он не представља ону највишу Реч Бетховена: „ОУ; „Мизза зојетг15“ и квартет ор. 180 и 131, али је он наровештај свих тих ретховенових великих дела. а

Јовиф Штолцер-Олавенски је Међумурац по рођењу, а живи у Београду као професор Музичке Школе.

Квартет Ор. 8, Д-дур шисан је у Шрагу, а моведен до сада од Зика-квартета на међународном музичком фестивалу у Донауешинтену и од Пудачког Квартета из Загреба. Како затребачки тако и сви немачки критичари (који су чули квартет ју Донауешингену) хвале младог и талентованог аутора. Квартет се састоји из (два дела: Први „Певање“ (Гагро тоћо епзуо) и други „Игра“ (АПешо Ђајсапсо). Форма првог дела је фуга а другог форма велике сонате. Тема. за фугу је потпуно дијатонска и има обим шреко октаве. Квартет је рађен полифоно, што значи четири мелодијске линије теку заједно (и дају међусобно сазвучје. Штолцерова полифонија више базира на полифонији једнога Полестрине. Фута има штрину наших народних попевака, док је Игра открила један здрав темперамент човека иза народа. Ефпоп зскоћ спрема издавање једног низа Штолцерових дела.