Pokret

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 37. и 38.

27. ДЕЦЕМБРА, 1924. Г. БЕОГРАД

ТЕРЕТ НАШЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Последњи рат међу Немцима био је једва четири године пре уједињења, Немачке. По природи ствари, питање немачког уједињења било је питање хегемоније двеју немачких држава и двеју немачких династија: хабебуршке Аустрије и хоенцолернске Пруске. (Етнички, по већини свога становништва, тадашња Аустрија није била немачка, али већина становништва у тој држави био је један споредан фактор. Династија, војска, бирократија, дипломатија, аристократија па и главни део буржоазије, политичка традиција и политички циљеви и амбиције — све је то било немачко, и ћесари у Бечу, поред свих својих безбројних интернационалних титула, сматрали су се немачким царевима, тако рећи легитимним наследницима Карла, Великог или Фридриха. Барбаросе.) То питање хегемоније могло је бити решено само оружјем. и тако је и решено у почетку лета. 1866.: поравом Аустрије и њених јужнонемачких савезника. На име, данас је јасно да је оно већ тала, решено, и то дефинитивно, али савременицима није изгледало тако. УМстина, пруска побела била је потшуна, — потпунија, него што је и Бивмарк предвиђао: за непуна, два, месеца, од објаве мобилизације, од царске аустријске војске, тучене с дана у дан, где год је дошла у контакт с Прусима, остала је само гомила бегунаца, неспособна и да помишља на неки отпор. Аустрија је морала примити Бизмаркове услове мира. Али, ипак, она ову пресуду судбине није хтела да призна као неопозиву. Јер. кад је, четири године касније, дошло до рата између Француске и Пруске, Франц Јозеф је био склон да уђе у савез са Французима, да би повратио оно што је изгубио 1966. Од тога корака, одвратиле су га тек пруске победе у августу 1870. Дакле, уједињење Немачке, под вођством Пруске, било је у озбиљној опасности неколико месеци пре но што је извршено, и то не у опасности само од непријатељске Француске, него и од хабебуршке Аустрије (која је, додуше, тада већ постала „двојна монархија“ Аустро-Угарска, али је у немачком питању била исто што и недавна. једноставна Аустрија. Андраши који је, као Маџар, био противан интервенцији на страни Француске, успео је у пресудном „крунском савету“ једва, толико да се одлука, одложи за, јелан дан), — ув коју би, у случају њена успеха, несумњиво стали и сви тајни противници Пруске у Немачкој, а тих није било мало. И кад је јединство, формално, спроведено прокламовањем Царства, оно није могло бити особито чврсто. Требало га, је с тога огарантовати и заштитити против свих евентуалних удара. То је учињено једним специјалним уставом, којим је савез немачких држава стварно стављен под вођство и контролу Пруске, а ова је остављена, као што је и раније била, под апсолутном влашћу Хоенполерна и аристократије. Уједињење Немачке није, дакле, Пруску као државу ослабило нето ју је ојачало; стара пруска. држава није ушла у нову, у Немачко Царство, да ту утоне, него да буде

вођ тој новој држави. Немачкој демократији, пак,

Бизмарк је дао Рајтстаг, — један псеудо-парламенат

са свима. правима парламента, сем главног. да 10-

ставља и обара Владу. Ипак, и такав парламенат, биран отштим гласањем, био је знатан чинилац у формисању националног јединства: у њему се нису видела немачка племена и државице, него немачки народ. Са демократског гледишта, то је, разуме се,

мало. Али, историјски гледано, немачкој демократији |

тадашњој није учињена никаква неправда тим што јој није дана, улога пресуднијег значаја у немачком

животу. Дело уједињења она није била у стању да.

наведе: сви њени покушаји у том смеру бедно су пропали: препустила та је пруској аристократији и хоенцолернској династији, и од њих га примила као готово. Према том, морала је остати у другом реду. Али ако демократија. само дело уједињења није могла, извести, могла та је учвршћивати и стабиливовати. Ва ту мисију Бизмаркове институтаје не само да јој нису стављале никаквих запрека, него су јој отварале све могућности, и она их је искористила до краја. Под таквим погодбама, процес уједињења развијао се врло брао,и у Великом Рату, и у катастрофи коју је он донео, сва немачка племена, без изузетка, одолевајући свима искушењима, у Ренанији, као и у Баварској и Источној Пруској, остала, су непоколебљиво верна националној мисли и заједничкој Отаџбини — она писта немачка племена која, су се хиљаду година међу собом крвила и која су још пре пет деценија своје равмирице и међусобице ратом решавала.

Као и све у некадашњој Немачкој, и рад „гвозденог канцелара“ и резултати његови, после рата. постали су исто онако предмет беспоштедне критике, као што су, пре тога, били предмет општег дивљења. Међутим, остаје историјска истина. да се Немачка. на основима које јој је тај гвоздени човек ударио, развила до прве силе Европе, да је издржала најтеже потресе, и да се, најзад, и данас, под тешким последипама пораза, само опрезно удаљује од тих основа. И оне коректуре које је донела или примила, републиканска Немачка немају за себе једнодушно пристајање немачког народа.

Наравно, ако се узме да је Бизмарк значио једну несрећу за немачки народ, онда је јасно да смо ми, приликом стварања ове наше државе били поштеђени сличне несреће. Јер, слава Богу, ни један од надших државника није био налик на пруског канцелара, нити је покушао да му и у чему подражава. На, против, код нас у спровођењу уједињења, ишло се свуда. ло у детаље, путевима диаметрално опречним онима, којима, је ишао Бизмарк. Ни наше уједињење, као ни уједињење Немачке, није дело наше демократије, на име није дело заједничке, српеко-хрватско-словеначке, или ако хоћете југословенске демскратије. (Ипак, немачка демократија дала је бар неку неуспелу револуцију, док је ова наша, југословенска, једва успела. да пре рата и у току рата да неколико литерарно-политичких манифестација). И наше уједињење, као и немачко, дошло је као резултат рата,