Pokret

230

покрет

— Боже, ми се познајемо — рече — тек нешто више од недеље дана. За пријатељство... ну да, говорите са пуним уверењем у моје поштовање. Нижим гласом: — Данас сам тако преморен. Онда и глава.

— Би ли можда.

— Не, не! Глупост Антуне, само наставите. Слушам. Запалите једну.

Са терасе кроз отворен прозор допре талас жагора, а онда све умине.

— Ви погађате о чему бих хтио говорити

— Не, не погађам..

— Ако пођемо од тога да треба све потанко објашњавати, онда уопће боље и не разговарати. Ја сам увјерен да већ знате зашто сам дошао.

— Предпоставимо да знам, и ако у ствари не знам шта би нас двоје имали заједничког, и наставите са излагањем.

— Ако „предпоставимо“ да знате, онда вам могу ријет: ови нови је сасвим непотребан, и опасан; треба пазити!

— Ви клеветате! — узвикну Димитрије, пренувши се из своје главобоље. — Зашто

— Стављајући једну такву могућност као нешто сасвим могуће, ви сумњате у Ленино... — он нагло прекине и укочи се.

— Видите, Димитрије, да сте знали зашто сам дошао код вас,и ако је то споредно. Оставимо ту тактику и говоримо отворено, као два пријатеља, који један другоме, из разних разлога, морају жељети добра. Вјерујте да ме у овоме разговору руководе најчистије намјере. Изабрао сам вас једино зато што смо једно вријеме били супарници. —

Богослав Војновић — Пеликан:

Димитрије се горко осмехне,

— Ваша је сумња била неоснована, — настави Антун, — као и хладнопонашање према мени. Али ево сада, ја вам дајем своју поштену ријеч, до мене није ни мало стало. Ја сам ту чист. Имао сам свој миран и сталожен живот, и љубав своју, и онда се појавила... сињорина Лена, Ви можете схватити

једно нестално мушко срце, сујетно, самољубиво, како се опире једном вражијем искушењу; искусили сте и сами моћ сињорине. Данас је све прошло, опет без мога удела у томе. Јер цијела та авантура донијела ми је само жучи и несанице, а сада на крају и забуну. Изгубио сам једно, друго нијесам добио. Ви можете да ме ослободите ове несреће, ако речете само једно да или не.

_ — Питајте, — пригушено проговори Димитрије, Али Антун устаде и узбуђено поче шетати.

— Стид ме је свога питања — рече најзад. — Али ви ћете ме схватити, јер... јер и ви имате готово исто питање, на које вам могу ја одговорити.

И Димитрије се поче нервирати. Он баци тек запаљену цигару и запали нову.

— Ви знате, — настави Антун, — ви сигурно знате штогод о односима између Владимира и сињорине Лијерке. Реците ми, то је моје питање, што је код њих, обично познанство и пријатељство, Фоли...

— То је шпијунажа! О тој ствари нећу вам

рећи ништа. — Затим (полугласно: = Ни онолико колико знам, а то је скоро ништа. — Госпару! — молећиво узвикну други.

— Владимир је мој пријатељ, брат моје... Ја немам права да се мешам у ствар. Ја ништа не знам, ништа, и нећу да знам.

— Ви све знате. Између два пријатеља нема, или бар не би требало да има, тајне.

— Туђу поверену тајну треба чувати каби новац који вам се да на чување.

— Ла Рошфуко, је ли Максиме, мисли, морал! Зар не схваћате да је лијепо речена морална истина

ПЦ МИ _–

ЈУ]

и и : :

Из околине Делница

друго од оног морала што је у употреби» То што сте рекли, треба да буде тако; то је истина. Али хоћете ли изгубити свој мир ради другогаг МИ најпослије, зар сте ви од њега шражили да баш вашим трезорима часности повјерава своје тајнег Ако лупежи дођу и затраже: новац или живот, зар нећете прије дати новац, па не знам чији он биог