Pokret

покрет

271

Сједох на сламу и запалих цигар дувана. Док так, освоји ме дријем, и уфати ме некаква језа и ломљава. И ја таман онако прилегох ђе се обретох и тљенух сат-два, па се пробудих, ама вас некуд ломан и дрхатан и јежљив ко да ме млинско коло газило. ЈОопе потегнух два-три душка ракије, па се дигох и упутих уза село кући. Кад бих испод оног старог турског гробља насред села, учини ми се да чујем коњски тутањ. Погледах, кад про чаира јаше на коњу кум Видак Обрњац; и он ништа но нагна коња па га проћера поред мене а ни бога ми не назва. Оно ми би за чудо, па му викнух:

— „Јеси ли ти то, куме Видаче»...“ Он ништа, но се погурио па јаше даље. Оно ми нешто пође уз косу. те ја њему поново: — „Ако Бог да, куме

Видачег... „Он јопе ништа, но ошину коњаи протутње даље пут пренке. Ја га и јопе зовнух по имену, да га питам шта му је, зашто се наљутио те ми ни бога не назива ни на питање не одговгра; зовнух га једном, два пут, па и трећи пут. Он ништа. Док у једна доба пуче нешто, к'о да се стијена распаде и залими на мјесту докле Видак на коњу бијаше стасо; и, уколико би оком тренуо, нестаде и коња и Видака ко да у земљу пропадоше. Ја таман заустих да којевитезам и зовем село у помоћ, јер промислих да се то или просјела земља под њима или да их је гром оборио, док се обре преда мном Обренија Спасова, ђевојка којој сам ја некад био обећ'о да ћу је узет за жену, па се некако окренуло те не одрж'о ријеч. — „А каква си Видака нап'о дозиват, вечерас, невјерниче ниједан, да би ли невјерниче2!... развика се она, па батац преда ме, пресјече ми пут. И уприје она два страшна ока, к'о два сача жераве, на мене, да вас претрнух, па ала — бурда пут мене; и објема шакама, к'о уплатњенијем клијештима, шчепа ме за десну руку. —

ПРЕТЕНСИЈЕ КОЈЕ СЕ НЕ МОГУ ПОДНОСИТИ

(Поводом испада немачког посланика)

У једном бачком селу догодио се један инцидент: физички је нападнут и повређен кандидат Немачке странке, др. Крафт. Дакле једна неугодна, једна ружна ствар али у оштрим изборним борбама толико природна и скоро неизбежна, да би излишно било на њој се и задржавати. Не само код нас, него свуда у свету, док је избора биће и испада, јер ће се увек наћи људи који ће претпоставити физичко разрачунавање аргументима друге врсте. И у Италији, и у Француској, па и у Немачкој, у изборчој. агитацији чује се кадгод и револвер. Није, дакле, ништа тако необично оно што се догодило Г. Крафту. Не би било ништа необично чак и кад би он, и његова странка, и његови агитатори, у читавом инциденту били анђеоски невини. Међутим, ово још није утврђено, и питање је у колико сурова реакција против Г. Крафта није директно изазвана нерасудном агитацијом његовом и његових другова. Али сама Г. Крафтова афера постала је споредна ствар. Што је овај инцидент издигло изнад дневних догађаја то је непојмљиви корак посланика Немачке у Београду. Господин посланик је, на име, случај

„Дај ми, вели, та: прстен што си ми г' обећ'о па слаг'о! Под њим ти је ђед умро, па отац, па ћеш и ти. Но ми прстен амо!...“ То рече, па ћап мене за прст и прстен, и заковрну да ми га скине. Ја се окосих, отргох јој десну руку а лијевом је одгурнух испред себе. Па сунух да је минем. Док се она, баш ко лопта, праћакну па преда ме; а стиште десну шаку па замахну колико игда може, те мене у прси буп! Ни да се она греда с кука Мрњавице отиснула и сурвала на мене, чини ми се, не би ме јаче лупила нити би ме горе забољело но од њене шаке. Пао сам ту на мјесто ко кап, и обнезнанио се. А, кад сам, не знам пошље колика сата, дош'о себи, видио сам се у својој кући и постељи, окружен и својом чељади и комшијама, кји су ме, онесвијешћена, и нашли и ође донијели; али се нијесам мог'о ни покренут. ни проговорит, толико су ми се биле узеле и руке и ноге и језик укочио. Сад сам ево, оче, у твојој руци и божијој власти. Чатај, попо, и моли се Богу да ми опрости грехове и да ме ослободи ове муке; а ја вам се ево завјетујем: да ћу једнога вола из јарма теби и цркви поклонит' а други продат те Обренији и прстени ђердан и белензуке купит, — и то одмах, чим оздравим, ако то само буде божија воља...

Ја сам збиља и тога дана у неколика наврата наставио с читањем и молитвањем. И, према оној: твоја вјера спасет тја, моје су молитве и помогле. И кад сам се сјутра-дан, опростио с Поријанима, Милутин је остао у кући сједећи поред огњишта и разговарајући као најздравији.

А и Милутин је овога пута, чим се придигао, одржао ријеч и испунио завјет. М сад живи у потпуном увјерењу: да му се више није бојати од урока и ђевојачке клетве. Невесињски

Г. Крафта узео“ за повод да код наше Владе протестује противувређања немачких осећања.

Ако је тај корак дело лично, онда ће он лако моћи бити заборављен од свих, — сем можда самог Г. Олсхаузна, који ће га, у том случају, дуго осећати у својој каријери. Али ако није тако, ако поступак немачког посланика у истини одговара политичким претенсијама Немачке у нашој земљи, онда је споредна личност Г. Олсхаузена, и онда је излишно свако објашњавање с њим лично. Те претенсије су неизмирљиве са сувереношћу наше државе. Господин посланик Немачке интерполисао се између наших грађана немачке народности и Владе ове земље, и према тој Влади узео став протектора Немаца. Не Немаца из Рајха, него Немаца из Војводине и Срема.

Шта му даје право на такав став, — то се узалуд пита сав разуман свет. Ни пре рата, док се сва Европа морала повијати по ћефу Хоенцолерна, ипак никад се није догодило, да званични представници Немачке у страним земљама покушавају да буду Влада над Владом тих земаља. Да је, на пример, овај исти др. Крафт добио политичке амбиције пре слома некадашње Маџарске па да му се,