Pokret

покРЕТ

чисти примерци цариградскога типа. Само, не примајући са обликом и цариградску логику, ми смо основу грчкога равнокракога крста издужили (то је био начин и Грчке, Крита, Анадолије, Јерменске и Кавказа), тако да сада угаоне просторе више не покривају конструктивни и логични крстати сводови или куполе — већ издужени полуобличасти сводови, у углове којих умећемо кадкад несиметрично и укрпљено чисто декоративне мале куполе. Дотле је већ потпуно била усвојена и усавршена још једна комбинација (која ће остати чисто наша), то је кубично постоље куполе, које је дотле обухватало четири лука и угаоне шромпе, који је носе. Ми смо то пренели и на комбинацију са пандантивима, тако да се наше куполе (обично све на пандантивима) издижу својим тамбуром више крова тек изнад тога четвртастога постоља. Цео овај велики период грађења прекинут је инвазијом Турака и доцнија активност грађевинска није више његов непосредни и директни наставак. Јер оно што ће се градити на северу, на Морави у т. зв. Лазарево доба, ма да се оснива на ранијем искуству, већ је један нови покушај који су условиле нове прилике. Стара велика линија коју је традиција повела од Студенице до Дечана, прекидајући је и напуштајући али враћајући се ипак у главноме на њу, заборављена је у староме крају. Нови крај је другога духа и других естетских захтева. Он почиње једну материјално скромнију, али барокно раскошнију украсом делатност, која је уз много што шта наслеђено и настављено из ранијег „Златног Доба“, усвојила као основни мотив за свој план триконхосно проширени облик старе основе — али сада, у крају отвореноме Дунавом према Црноме мору, јужним покрајинама Русије, можда чак и далекоме Кавказу, додала нешто и од раскошнога духа Ориента, који је и сам већ бароциран Исламом који тамо цвета. Отуда вероватно и онај аксан украсу грађевина овога последњег грађења, мада он с друге стране дугује и то не мало опет Западу. Ово је био у најкраћем преглед целокупне делатности и извора на које се она обраћала.

Ако бисмо хтели сада бацити један исто тако кратак упоредни критички поглед, видели бисмо да су нам наши учитељи — нарочито репрезентовани престоницом Византије — дали пример који је био изван моћи нашега схватања. Другога духа, а у дргим околностима, ми нисмо гледали на ствари истим погледом. Раскошно богатих, дораслих али не и критички и укусом сасвим зрелих, наша експанзивност је захтевала испољавање у грађењу и ми смо се старали да дигнемо што „лепше“ а нарочито што ефектније ствари. Нисмо осећали потребу и за дубљом логиком у суштини самога грађења, нити нам је сметало што ње нема, Главно је било да је ефекат постигнут, гледаоци што више задивљени, очи пријатно засићене и љубав естете задовољена. Друго је била византијска архитектура, — једна од најграђевинскијих архитектура која је икада постојала. Египат је градио у камену али је тај камен фарбан да не представља више камен. Претваран је у вид лотоса и палме. Тешке таванице леже на врховима нежних пупољака лотосова цвета у које се скривају огромни чврсти блокови гранита, подупирачи каменога крова. И Грци фарбају шарено снежни пантелички мермер којим подражавају дрвену архитектуру трупаца сечених стабла дрвета.

308

Дотле архитектура не захтева још компликованију — у правоме смислу конструкцију. једина сила којом се рачуна то је земљина тежа — тежина материјала. Затим долазе сводови. Ма да их увелико уводе Римљани, они развијају своје схватање више на ономе што су им Грци оставили. Њихови су сводови само круте монолитне масе. А када засведу Пантеон или Терме оним џиновским сводовима, онда су ребра та која су у ствари једини статички елеменат конструкције, остали је материјал само мртав терет попуне после наливен између њих. Друго су нервире у калоти Аја Софије. Оне су једновремено извођене са целим сводом и органски настављене у коничне прстенасте спојнице. И док су Римске дизане у главноме да би при изради поделиле терет са скелом (без које Римљани нису ни могли замислити пресвођавање), дотле су византијске само конструктивна појачања у самоме своду, дигнута једновремено са њиме, онако без скела како су само Византинци умели радити. Средњи Век, логичнији и искренији, поштовао је у својим сурим каменим фасадама материјал од кога је градио. Ренесанс већ опет лаже. А Готика служи своје мистичне мисе под високим оштрим сплетом круна и грана витких дрвета у које је маскирала камене стубове и сводове грађевина. Ни језуитски Барок, ни апстрактни Рококо нису отишли даље у дематериализовању материала од ње, која крчи простор унутрашњости свога храма у сред густе високе камене горе. „Ваш, те] стан ах уеих Фез сотетрогаш5 де Јизишеп Је тбје еззепне! де Рагсћлесје“, каже Шоази. У византијској грађевини је најглавније сам конструктивни принцип, остало је све споредно. Код свих начина зидања до византијскога, зидови и пресвођавања су у главноме изведени као монолитна крута, мртва маса материјала и малтера. Први су Византинци схватили свод као живи елеменат читавога склопа и целу равнотежу система основали на еквилибрисању међусобних потисака тих сводова, комбинујући их тако да се сви ти сводови држе међу собом и то сами од себе. Они су увек избегавали да простим оптерећењем озго, мртвим, излишним масама утерају у ослонцима косу резултанту у језгро („ргоседе пизегарје ег ргезаце ђагђаге“), него су увек гледали да хоризонталне компоненте просто анулирају међу собом. Дакле они рачунају са сводовима у неколико као са живим деловима који „раде“, то најбоље показује и избегавање њихово да диагонале крстатих сводова раде од жљебова наизменично укрштенога камена, јер при слагању и материално неизбежноме деформисању прскају и дробе се. Исто тако они увек одвајају у самој конструкцији јаче од слабије оптерећених делова, да се после при неједнакоме слегању не би цео систем цепао. Главни ослонци куполе Аја Софије су израђени (од камена) независно од осталих околних делова грађевине (који су од опека). Један од најлепше скројених простора који је наша средњевековна архитектура дала је припрата Дечана: да је овде обраћена пажња на то да се обимна зидна маса неће слегати равномерно са она четири средишна камена струба, не би сада сви сводови били потпуно раздвојени прскотинама. Него, овим улазимо сувише у детаље. Да видимоу чему се то ми од наших учитеља разликујемо. Од њихове лекције ми смо примили у главноме оно што се очима да примити — што нам се допало. Више случајно ишло је уз то и оно што би нам,