Pokret

330

стране. Крањци као да су се надметали са Орбима. Бановићу је било тешко, Бановићу је било ужасно. __ „Оноје, вели Т. Ђалеки, управо гадне муке трпио од јевега што је ноћас морао чути ши слушати, Није га тек жватало пнушање над свим што је чуо и сазнао, њега, је чисто ловио очај шак се са страхом у атушти шитао, куда све то води ш које ли све зло не доноси И (дизале се штред њим те сазнане ствари као гадне, злокобне и црне авети које се бацају на ону сјаје, примизну свјетлост, што је прад душом њеровом ширило и високо (дизало ново стање народа и земље — ох — тешке авети, да потамњују ту свјетлост да је угуше ша да у грлном мраку заплешу своје страшно коло и започну своје орпије покварених, неизображених, барбарских, врагова!“ Тако тај Бранимир Бановић. И то у свечаном броју Обзора који се штамтао у великом броју шримерака и који је растурен у читалачку шублику да ш Хрватима. шокаже натту заједничку ваптијућу потребу за добрим, поштеним «1 духовитим испита... |

Т. Љуби Бабићу-Ђалском шије остала непозната ова. белештка о његовом паду; он је, шта више, слабачки-срдито 'реагирао на њу давши „Обвору један осврт на збирку „Наше Муке“ под насловом „Једна кеига која је безобразна . Али на нашу велику жалост, Г. Љуба Бабић-Ђалски штје реагирао ка добре намере ове белешке о њему; он није напустио странпутицу којом је ударио шре немного година на штету своју и на штету Орпеко-хрватске Књижевности; љут, још увек, што тосле Уједињења није постигао политичку каријеру коју је желео а без које је као уважен књижевник могао сасвим лепо и мирно живети, он је остао доследан – тенденцијама – ових „Првих Авети“. Како приватно дознајемо, Т. Балски штамта сада у подлистку загребачког „Хрвата“ једну немогућу романчину шод насловом „Проневерени идеали“ у којој се иза сваког сршекот имена крије по једна хуља, иза сваког словеначаеог ишмеша шо пола бедншка а пола шротуве, а иза еваког хрватског по један сталожен карактер, умник, идеалан човек како 'у јавном тако и ју породичном смислу, а ако је то хрватско име женско онда по један... анђелак... Да би се осветио Далматинцима, „расити“, — вероватно због браће Војновића а можда и кога (другог (ко ће да шрати ток мисли овог срдитог старца и ренезе њетових евентуалних афера због старијег а можда (и млађег женскиња!) — Г. Ђалеки лриказује их као шајрлатане какве свет још није видео. Можете мислити какве је подлачке особине шришио овај опаки осветник „роневерених идеала“ „расици“ коју је крстио именима Помпилио Руфтани и Еторе Наниели! Да Бог сачува!..

Не служи такав рад Г. Ђалског ничијем добру и ништа. од њега неће остати до ли само ружне успомене. Г. Љуба Бабић-Ђалски јако се вара ако мисли да он може својим романчинама увредити којег било Орбина и навести га, за уздарје, на какво било опрешење о Хрвате као Хрвате. Ми Срби знало врло добро недостатке своје неразвијене шителитентне класе, ми сами и судимо и осуђујемо своје људе оштрије но што то чине који било Несрби. Ми врло добро знамо како нам шредстоји тежак и лутотрајан роцес док се не израдимо у солидно друштво такво какво ми желимо да будемо ш такво какво се надамо да ћемо једном постати. Али кад то буде ми ћемо бити не котија чија било (него један орипиталан свет са 020бинама, одговарајућим величини мука које поднесосмо и задатака. које свладасмо. Т. Ђалски (бно би нам дражи кад би заједно с другим добрим хрватским писцима настао, колико може, да се тај процес развија паралелно и од хрватске стране да би у будуће међу Орбима и Хрватима било мање разлика. него што су нажалост, дашао.

Један од најфиншјих хрватских лирских песника Владимир Видрић, ведри и трапични Јладимар Видрић, остао је, и после своје смрти, прилично непознат широј српској читалачкој публици. Несклоност Орба да читају књите штамшаше латиницом и неумешњност српеких издавача да одаберу и шруже читалачкој шублици ћирилична надања добрих хрватских дела, запоставили бу у симпатијама српских читалаца овог извреног хрватског повту који је имао врло јак утицај на све потоње хрватске лирске песнике. Шво неколико њетових песама (по последњем издању Кљњижаре 8. и В. Васића,

Затреб, 1922. гОД.): ДВА ПЕЈСАЖА 1 У трави се жуте цвјетови И зује влаћане пчеле, За сјенаљим оним стаблима, Куруштеи се облаци бијеле.

покрет

И небо се плави високо

Куд нечујно ласте плове; Под брегом из првених кровова, Подневно звоно зове.

ље иза тих кровова

латно се шоље стере Валовито, мирно и спокојно И с хума сек хуму вере...

П Небески путник мјесец Лако је одскакиво Над севијетлим облачним рубом И опет у небо шливо.

И кад сам „отворио трозор, Елистав од капи кише, Транула се је грана,

- И још се лагано њише.

„рледај“ — глас ми се јави Мекрипе ноћи лете...

И: вишјех ју росном грмљу,

Гаје блисенув — гину и — есвијете.

„ко ми то каза“ — викњух Ал прмље и башта снива,

Тек мјесец над свијетлим рубом Натлије хити и плива.

_„Злравствуј!“ — ши смијех се троније Ил шрову се шака птјеска“ Ја не знам. — На мокрих стазах Тихо се вода љеска...

БОСКЕТ

6 боскета у сзјетлу ливаду Куд дање облијећу птице, Пада травом дебели сјен

И пола ми крије лице.

Ја. стојим, тјевам, и лудујем И пјан удешавам жице.

„Тоспе, хватат ћу птичицу, Што појућ сједа на грану, Ма и гранчицу сломио Оњежну и расцвјетану, Госпе, ја ћу је донијети, Кад облаци бледјет стану.

Вечерњи они облаци,

Што ти лебде над двором, Паје се бијеле лукови

За тавеим, за шумним бором. Госпе, донијет ћу птичицу А ти је исшусти зором.

Ја ћу је шесто чекати

Уз јутарњи сјен боскета, Кој одмнјева сав од шјевала Јер ју љубави двјета Госте, гаје уза њ уздишем Већ два. сунчана љета.

А ова песма што долази, слегго надахнула је и не само у по једној прилици и пок. А. Г. Матотша. пт Јована Дучића: 5 зсневео Црни Жидов Језашја. На сшвом магарцу јаше И диже сеју стрмених И виче и зове и маше.

„0 љубим вас, о сунца ми, ЈЉБубим вас, чаробне жене,

(0, простите косу на бијелу груд И дођите до мене."

Лијепе су дјевојке бјежало У ону високу траву,

Само је Сали остала,

И сттдно спустила главу.