Pokret

со» 5 ко»

покрет

човек, који је срећом туда пролазио, где у великом светлилу уштапа, на расклиманим и широко размакнутим даскама дрвене ћупријице пред Митрином кућом, мирно седи најмања њена девојчица. пе. је ноћи јетрви Стоји умрло дете, мали Јовица, те је Митра сва заплакана пошла на бдење крај мртваца и понела цело Баге у којем је био сав њихов восак, да се меси свећа за малог Јовицу. А њено дете онако сањиво испузло за матером на врата, поред којих је протицао Чемердолски Поток, те ви“ дећи да не може прекорачити широко растављене даске, између којих су две фалиле, јер ће упасти у светлу рупу, којом су на великој месечини про. лазили бели таласи набујале воде, она седе чекати на руб ситне пупријице без ослона, која се је сва тресла од ноћне хуке блештаве воде, те су бели таласи запљускивали девојчици ножице, као да хоће у игри да је пввуку под ћуприју и понесу са собом. Како је светлио месец и дете је јасно видело своје ручице у крилу и како је весело шумела вода, оно је мислило да то светли и да и то шуми дан.

Кад је Ристанова кућица била подигнута, кад је од црних старих дашчица, — са којих је он само мало остругао чађ — био слупан кров и на крову више прочеља прибијен крстић, чинила се је она, као да је саграђена пре двеста година. Поста једна од оних кућица по осамљеним висовима, у којој живе ослепели чобани и сваког је пролећа подупиру са свију страна балванима, да се не сроза низ стену. |

И ако је кућа била сва од старе грађе и ако су је крвавим трудом без ичије помоћи, саградили сами Ристан и Митра, извлачећи на рођеним леђа.

ма из потока камен по камен и из старе куће греду по греду, черпић по черпић, ипак је Ристан селом кукао да се је истрошио и једне среде, презирући женину кукњаву иза гласа, отера на пазар Мацуљу. Него се је митра тога јутра ваљда до Бога чула, те Ристан није никако могао да за добру цену прода краву, па се враћаше у село. Путем сврати се у неки хан, а крава њивама и преко плотова, па пред кућу. Таман се митра пред кланицом искидала наричући, а кроз гране помоли се крава. Митра се скоро обезнани. Кад се снађе, затепа својој кргвици као нејаку детету.

— Ма је ли то моја Мацуља> Је ли тог

То је била њена Мацуља. Касније је „много пута поновила у селу:

= Е, да ми је мајка рођена онда из гроба уктала, не би јој се била онолико обрадовала!

Радује се Митра кравици својој у новој кући, радује и пева. Али мало по мало, изгуби се лепо лето око нове куће. Поче жуто вејање сува лишћа низ долове, зачу се у даљини ветар. Окупило оно црно доба пред снег, када трње дрхти и чека, дрхти и моли да дођу беле завесе и застру његову.

црну невољу и дрхти суви лист што упаде међу.

широке проплете опустела плота, дрхти као лешиница мртве птице, у великом кафезу; када широке тополе високо, на највише гранчице, издижу, свака по два последња зелена листића и не дају их никако, воле погинути, када касне траве већ имају боју процеђена меда, а земље имају боју тих трава. Око куће Митре и Ристана смрачили се плотови, потамниле јарко црвене глогиње, што су се целог лета радосно жариле око куће и бели цватови див-

ДУШАН КОКОТОВИЋ:

ХВАР, ПРИСТАНИШТЕ