Policija

— 290 —

По моме мишљењу ова одлука Касационог Суда може да подлежи извесној научној критици, којој ја хоћу на овом месту и да је подвргнем. У томе погледу природно је, да и мотиви одлуке Касациоког Суда подлеже критици. Сматрам да ово питање Министарство Правде није требало ни постављати. И сам Касациони Суд лепо вели, да закон о кривичном судском поступку није у супротности са Уставом, те према томе није ни било места тумачењу Уставног наређења чл. 153. одељ. П. Али кад је тумачен Устав и Закон, онда нека је и мени допуштена критика. | -

У науци кривичног судског поступка оптужени или боље рећи окривљени сматра се као једна парнична страна. Он ту улогу мора да прими, као натурену, без обзира на то је ли крив или није за факта која му се приписују. По себи се разуме да

( улози браниоца може бити речи тек кад истрага узме правац против извесног лица тако, да га иследник узме на кривични испит.

Из онога чему има да послужи бранилац у тој фази истраге логички излази, да бранилац има, у погледу одбране, сву ону правну власт, који закони дају самом окривљеном у циљу одбране, јер је бранилац, као стручно лице, тога ради ту, да би учивио правилну употребу од прве одбране окривљеног лица. '

Окривљени према овоме, ако зна или погађа зашто га иследник позива, има право захтевати да бранилац присуствује његовом испиту, али нема права захтевати да, ако бранилац није већ ту, иследник на њега чека. Оно, што се од доказаног материјала, том приликом, саопшти окривљеном, нема разлога, да се ускраћује његовом браниоцу.

- Али по 5 146. крив. суд. пост. доказни материјал, истрагом прибављен, саопштава се окривљеноме, у колико би он само из лукавства порицао извесне чињенице, и у колико је потребно о томе уверити гао противном, дакле само у колико би казивање његово било противречно којој већ доказаној чињеници. Пред окривљеним се сведоци не испитују, стручни експерти за мишљење не конзултују и увиђаји не чине, па то право не може припасти ни браниоцу. Оно што је од тога саопштено окривљеноме, има права увек у истрази тражити и бранилац да се о томе информише, и о свему ономе што би иследник нашао, да још није довољно утврђено, и зашта има наде да ће се моћи накнадно боље утврдити, ако се не саопштава, о томе се неће ни браниоцу давати обавештење. Тако ствар стоји по нашем законику о Кривичном Поступку који у томе није у супротности са поменутом одредбом Устава.“

: Ово је питање било већ расправљено према полицијским властима распасом Министра Унутрашњих Дела од 3. децембра 12183. г. ПБр. 16321., оштампаним у „Полицијској Уредби“ Д. Њ. Алимпића, 2 издање 1920 1. стр. 58—61. Распис је ово питање правилно схватио и решио; он важи и сад.