Policija

= 201 —

он нема обавезу да помаже власти да пронађе истину, Његов је целокупни интерес сведен на то, да од себе отклони напад који је против њега управљен. Према томе и његов циљ и циљ његове одбране састоји се у томе да буде оправдан пред влашћу, да он није крив за оно за што се терети. Одбрана окривљенога јесте његово најважније право. Отуда је одбрана подељена у две врсте: материјалну, кад се сам окривљени брани и формалну, кад га брани стручно правно лице — адвокат. Окривљени има право да буде саслушан у сваком стадијуму кривичне парнице. Саслушање окривљенога има тако да се удеси да он благовремено сазна све основе подозрења који против њега постоје и да добије прилику да их побије и да се оправда „пре подигнуте кривичне тужбе за суђење и осуду. Наш закон прописао је нарочита правила о „испиту обвињеног“ (гл. ХИ. 5 141-145. кр. с. п.), којима се гарантује примена овога научног принципа.

Ван спора је, да је положај окривљеног далеко неповољнији“

него власти која га гони. Научни принцип потпуне једнакости обе стране (окривљеног и иследне власти као гониоца) није нигде у позитивном законодавству изведен, ма да се томе тежи. Отуда још увек спречавање окривљеног и његовог браниоца да у претходној истрази добију на прочитање сва акта и допуштање тога посла тек код суда кад окривљени буде стављен под суд, предаја тужбе на саопштење (5 185. кр. с. п.). Одлука нашег Касационог Суда има тенденцију да одбрану окривљеног осигура, у смислу уставног наређења, да окривљени може имати браниоца у претходној истрази. Али она то није утврдила у потпуности ни у својој садржини ни у мотивима. Она у главном оставља правни положај окривљеног онаквим какав је и досад био према схватању полицијских власти: спречити окривљеног да се код полицијске власти одбрани, већ ту одбрану одложити за јавни претрес пред судом. Међутим

то није биб циљ ни ранијег Устава (од 1869. чл. 116.) ви прво- |

битног закона о крив. суд. поступку (од 1865. г. 5 10.), и ако то на први мах тако изгледа.

Корисно је на овом месту цитирати сва уставна наређења:

Устав од 1869. чл. 116. гласи: „У свима злочинствима и преступима оптужени има право да узме браниоца пред судом, а у случајима које закон ПР мора му суд браниоца по званичној дужности поставити,“