Policija

— 495 —

условима савремене културне државе, постаје од почетка безсживотним.“1) “

један од раније малопознатих младих доцената а сада угледни у погледу његовог званичног положаја совјетски писац Ж'ојхбарг у вези са ранијим реформама у сфери приватног права писао је: „Над институцијом приватне својине подигао «се Дамоклов мач кратковремене егзистенције и прелазног зна"чаја. Предузете мере имаће изванредно важан социално-политички васпитни значај за улогу социализма; оне ће у врло „знатној мери суделовати искорењивању индивидуалистичких 'сопственичких инстинкта,““) Није он тада предвидео, у колико "ће бољшевици бити принуђен у вези са Неп'ом, да о горњем инстинкту воде рачуна. |

То је писао Гојхбарг специално за наследно право, у сфери којег бољшевици су заиста спровели радикалну реформу. Али нова ера и ту је донела са собом неке промене, о којима нећемо говорити детаљније, јер, као што признају и редактори нових совјетских грађанских закона, прописи ранијег радикалног декрета 1918 г. остали су као мртва реч само на хартији. Ван сумње исто ће бити и са новим пропиима, поводом којих интересантно је назначити само једно; наслеђивање у сфери концесионе имовине (и ако са колосалним тпорезом) допуштено је по изузетку без ограничавања размера те имовине.“) То је поучљив пример доследности правне про„летерске мисли.

Сада да пређемо од својине на други стуб савременог социалног уређења: то је породица, коју штити грађанско право и која се базира на институцији брака. Бољшевици су у својем законодавству отворили директну борбу са целом савременом организацијом породице, која се базира на моралним основима. Још 1918 г. они су издали специални законик, који је обухватио питања породице, брака и туторства и који са малим изменама важи и сада. Њихов циљ је био да омаловажи црквено-религиозну форму брака и улогу брака, као друштвене установе уопште, те због тога не само да су прихваћени нај-

") Богољепов: „Аренде и концесије,“ г. с. Зборник, т. ], стр. 255. 7) В, код Ганфмана, г. с. Зборник, т, Ц, стр. 123. 8) В. подр. дет, стр. 123 –136, а нарочито 126 и 136.