Policija

— 1773 —

збринула лепа одлука добре судбине. Само треба сачекати дан и час. А они ће ускора доћи, зацело ће доћи,

Али не дођоше ни тај дан ни тај час.

Место тога стиже од некуда глас да је честити Вук погинуо у Приморју, где је непријатељима рода и племена његово јунаштво било чудно страшило. Он, кога су поштеделе отровне стреле и оштра копља азијатских неверника, кад је уз велику војску имао да издржи прво ратно крштење — погинуо је сад ив заседе, од друкчијег, подмуклог непријатеља, који каже да и сам ратује за веру Христову. Још је по првом гласу — који је донео само неки непознати пролазник кога је брзо нестало ——- могло бити и наде да, можда, и није све то у истини. Али кад је исповедник цељских грофова, учени Матеј, објавио да је, на жалост, глас потпуно истинит. и кад је за покој душе ненакнадног витева служио мису — сумње више није могло бити. -

То је био други, и најужаснији, удар за душу тужне Веронике. |

Утехе више не бејаше...

Потресен је био и властелин Десенић. Он је жалио необичног јунака — јер је, у своје доба, и сам био беспрекоран јунак; жалио је честиту младост — јер је и сам вазда честит био; жалио је онога поред кога би његова јединица заиста срећна могла бити. Сад је кобни случај све оборио — све је наде покосио.

Али је он ипак имао дужност — сада два пута већу дужност — мислити о даљој судбини драге Веронике. Вук је славно погинуо, и смрћу је Веронику ослободио од свих личних обавеза, рушећи тиме најлепше снове њене. — Пек Вероника је дужна живети.

Прошло је, после тога, неколико недеља...

Кћи је туговала. Отац је саучесно размишљао.

Тада је, у лицу исповедникх Матеја, дошао други просилац. ;

Отац је бев одушевљења, пристао. Тиме је била запечаБена цела судбина Вероничина, а кад јој је отац казао одлуку то јој је био трећи претежак удар. Све што је, као неминовна заручница мрскога графа, могла пожелети, била је молба Богу, да јој то буде последње искушење, после кога ће је Господ,