Policija

— 504 —

настају тешкоће кад постоји двогуба прељуба. Наиме, треће лице сакривац, које је везано браком, мора бити кажњено по тужби увређеног мужа иако његов брак није разведен и његов супруг подигао тужбу, међутим по правилу, оно не би требало да буде кажњено, јер је развод брака специјални услов инкриминације, а његов брак није разведен нити се може развести, докле то не затражи невина страна. Осем тога, овом се систему приговара, да се тужба после развода брака, има. сматрати више као акт освете, но као заштита једног повређеног права,) као и то, да ће у већини случаја кривац остати некажњен ако се право на тужбу веже за увређеног супруга, јер се претпоставља да ће се изневерени супруг тешко решити, да после једног дуготрајног поступка око развода брака започне још и кривичну истрагу за браколомство.“) Најзад се вели, да овакав систем даје маха вршењу злоупотреба у виду уцена од стране приватног тужиоца, па се зато предлаже да се усвоји систем јавне тужбе, т.ј. да држава по званичној дужности води истрагу и казни кривце после извршеног развода брака, јер у том случају не постоје више они обзири са којих се браколомство Гувршћује у круг кривичних дела која се истражују само по приватној тужби.

8. 13. Систем просте и двогубе прељубе.

Извесни писци — канонисте траже увођење система просте и двогубе прељубе, који је негда био заступљен у праву католичке цркве, у неким немачким партикуларним законодавствима, и'који још и данас влада у Шведској (каз. зак. од 1864, чл. 2.) по коме се строже казне лица која су везанг браком од оних која то нису. Код нас тај систем заступа Троицки и тражи да за браколомство буду одређене три врсте казне: 1) најмања казна за треће безбрачно лице које је било саизвршилац у прељуби; 2) строжа за просту прељубу, Тт.. за обљубу брачног лица са безбрачним, и 3) најстрожа за квалификовану, двогубу прељубу, тј. полни сношај брачног лица са брачним лицем >)

5) Миеппајег, Мегђгесћипсеп ипа Мега. убдег Фе 5ишсћкећ, ва |. Јоу, сћгоп, јифс. (Кеу. реп; 1905., 379.).

ту Троицки, Архив за правне и друштвене науке, 1924, књ. УШ, 296;

У) Троицки, 291—293.