Policija

— као и у већини својих послова — Текелија још 1802 почне неке, потпуно платонске, припреме за побуну Србије. Ради тога ступа у ближе везе и с Доситијем Обрадовићем и с капетаном Петром Новаковићем Чардаклијом. Он, у својој аутобиографији, приповеда како га је Доситије уверавао да Срби у Шумадији „за начелника бољег от мене имати не могу.“ Говорећи о тим својим намерама много доцније, Текелија у некој елегичности помиње како „судба друго учини, и ја у Србију не одо,“ А верује да су Срби — баш и Србијанци о њему мислили и с њим рачунали. За доказ помиње како га је прота Матија Ненадовић, враћајући се с познатог пута у Русију, и ударајући на Арад, Текелијино место рођења, нарочито потражио и с њим разговарао. Пакост је случаја хтела да он тада буде болестан, и да походу прими у постељи лежећи, те због тога није могло ни бити речи, о главном политичком питању. А да ли је збиља таквих мисли имаом прота Матија кад је по мрклом мраку газио блато Арадског

Кад је много доцније, 1813, походио Београд, Текелија је био и на гробовима својих пријатеља и, како је он увек веровао, својих агената агитатора Доситија и Чардаклије. Он је према њима имао у души толико захвалности, да за гробове њихове каже: „рад би их био целивати, да ми није забрањи · вала опасност“. Та је опасност била зацело пре хигијенске него политичке природе

Устанак је 1804 већ био започео, и развијао се независно од Текелијиних мисли и жеља, а он = и тада држао да још постоји поље и за његову акцију. О свему томе он старачки али занимљиво приповеда.

„Мени је — вели — све у глави било да ја српски народ поставим у стање слободе. Зато да би они знали себе упутити, метем се те из разни мапа начиним мапу Србије с Кирилови слови, да је Србљин може читати, и дам је у Бечу на цензуру, и после штампати. Кад је готова била, то је требало фарбама разделити“..

Овог другог посла он сам не умедне урадити, а било је две хиљаде примерака, што га је коштало близу две хиљаде франака! Зато погоди да му се карта „измала“ у радионици бечке артилеријске касарне. Радници су узимали по стотину примерака, па кад су му је вратили урађену односили су другу