Policijski glasnik

БРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

67

јединствено за то, као што пресуда показује, што је по сведоџби дотичних лекара, и мнењу сталног лекарског одбора у Београду, била искључена слободна воља онда код њега, кад је то убиство извршио. По како се опет с друге стране са овим убиством рођенога сина, које је Петар извршио доказује, да је он са његовим душевним стањем здравља опасан за друштво, то из узрока тога, Начелство ово умољава Суд, да он изволи Петра но дотичном закону прогласити за суманутог. ЈУ 504. 19. Јануара 1871. год. у Пеготину. Начел. окружни Стев. Лукић. На овакав акт, председник Суда, доиео је следе1)у одлуку: Д№ 643. № 224. »У овом предмету има лекарске сведоцбе и лекарске комисије, али то је било за то, да се види има ли урачунимости код оптуженога, а сада је наступило питање, да ли је овакав човек за друштво опасан, и да ли се може за с ума сишавшег огласити ? За то да се позову оба лекара, да и у овоме даду мнење. 20. Јануара 1871. год. Неготин. Председник оуда Ст. Лацковић. Известије лекарско. »На захтевање Суда ово-окружног, да ли је Петар Раду Гица из Глоговице, који је по сведочби, од долепотписани пре издатој, у болесном стању душевном (меланхолији) убио своје дете, опасан за друштво људско, ако се у слободу постави или не — одговарају подписани, да се је оно душевно стање Петра сада код њега претворило у оно стално мишљење (Ихе Јс1ее), да он није никакво зло дјело учинио, кад је дете своје убио, и да је као отац к' тому потпуно право имао, у коим му никоји протисловити не сме; јер он на сва питиња њему предложена у скупа овако одговара: »Кад би ја кога другог увредијо, мого би ме његов сродник или власт казнити, али моме детету сам ја сам власт, и никоји други; а за моје дјело ја се никако не кајем, ја сам га учинио за то, што ме је местна власт неправедно судила, и ја код друге власти заштиту нашао нисам«. »Никаква представлења не могу њега од тог сталног мнења одвратити, због чега се он мора сматрати за несмисленог и за друштво оиасног, јер се је надати, да би он у подобном случа ЈУ> ка Д му се не би нека пресуда власти допадала, могуће опет неко лице нашао, на ком би своју освету извршио, и о ком би држао да над овим само њему власт припада. 22. Јаиуара 1871. год. у Неготину. Д-р Чернији физ . окруж. Д-р Биргер вар. декар. После овога, Суд неготински послао је сва акта са овим мишљењем г. Министру унутр. дела са молбом, да он нареди, да лекарска комисија да своје мишљење о томе: »да ли је оптужени оиасан за друштво, и да ли би га тХрема томе требало огласити за с' ума сишавшег" (25. I. 1811. № 89&.Ј. Одговор г. Министра унутр. дела гласи: Суду онруга крајинсног. »Суд округа крајинског актом од 25. пр. месеца № 894. доставивши Министру унутрашњих дела, да је Петар Раду Гица, који је свога сина сикиром хтејући убио, од казни ослобођен као луд, на основу сведочбе тамошњи лекара и известија сталне лекарске^шмисије, која се при Министарству унутрашњих дела налази: преставља потребу, по захтевању тамошњег Начелства, да се исти Гица за суманутог прогласи за то, што је вели за житељство опасан на основу лекарске сведочбе, па тражи да ту сведочбу опет лекарска комисија при Министарству унутрашњих дела налазећа се, прегледа и даде

своје мњеније: »да ли се према онаковом душевном стању (т. ј. у коме се налази сада) може Петар за оиасног по друштвени живот сматрати«. »По §. 20. закона о устројству дома за сумануте од 3. марта 1861. године Суд, на захтевање дотичне стране, почем се о истинитости казивања надлежно увери, има да изрече пресуду само у томе: да је ко год с' ума сишао. Да ли је дотично лице за сажитељство опасно или не, и шта ће се са њим учинити, оће ли се т. ј. у заведење за сумануте послати овди или гди на другу страну, или ће се чувати код своје куће, то је питање које дотична полицајна власт разрешава и о томе бригу води, а не Суд. »Кад Суд кога од смртне казни ослободи зато што је луд, као што је овај случај, онда би врло смешно било, да се по други пут ислеђење чини да ли је луд, те да се за луда прогласи. »Ново ислеђење било би и нротивно смислу §. 338. кривич. поступка, а за стављање дотичних лица у заведење за сумануте, никакве ползе не би било. Још мање је потребно, и управо нема никаквог основа, што Суд тражи, да мњеније лекарско по други пут и после судске пресуде од лекара Начелством изнуђено, о стању лудога, лекарска комасија прегледа; покрај тога и за то, што Суд тражи да комисија определи је ли суманути за житељство опасан, а ово јој не може бити задатак, почем сваки луд може бити за себе и за околину опасан, према стању у ком се кад налази, што може само знати местна власт, које стање лекарско последње известије ни у колико не огшсује. »За тоМинистир унутрашњих дела није могао нредати овај предмет сталној лекарској комисији на преглед, него враћа под *|. достављена дотична акта томе Суду на даљи поступак. СЈ6 148. 4. Фебруара 1871 г. Београд. Преседник Министарског Савета Министар Унутр. Дела, Рад. МилојковиК. Решење Суда окр. крајинског Као надлежног у делу захтевања Начелства округа Крајинског, да се Петар Раду Гица, земљоделац из Глоговице за лудог огласи. Решили су: Иреседпик Суда Ст. Лацковић. Чланови : Н. Ј. ПоиовиА. Јев. РајиК. Секретар М. И. Петровип. Суд округа крајинског, пошто је разгледао акта, која се на ово дело односе нашао је: 1. Да је Начелство ово-окружно актом својим од 1. Декембра пр. год. № 12001. именованог Петра спровело Суду овом на осуђење што је свога сина Јована, старог од 11 год., убио — сикиром заклао, и да га је Суд по овој тужби ставио под Суд, и 2. Да се је чињеним извиђењем код Суда, приметило, да Петар ово злочинство иије при чистој савести извршио, но да је био луд, па с' тога наредио те су о његовом душевном стању овд. лекари Г. Г. Д-р Черни и Биргер поднели своју сведочбу из које се видело, да је код Петра била искључена слободна воља, и даје он то своје злочино дело у том стању извршио, јер је то потврдио и стални лекарски одбор својом сведочбом (види ове сведочбе у акту под № 15381 и 224.), а по том га Суд пресудом својом од 16. Јануара ове год. № 514, на основу тих сведочби од сваке казни за дело убиства извршеног над сином својнм ослободио. 3. Да је Начелство ово-окружно према томе, што је Петар за ово убиство пресудом судском од сваке казни ослобођен, једино с' тога, што није при свести, — актом својим од 19. Јануара ове године № 504 тражило, да се Иетар, који је опасан за друштвени живот, огласи за суманутог. 4. Да Суд из исте сведочбе овд. лекара и сведочбе сталног лекарског одбора, односио душевне Петрове болести, налази да је Петар суманут, а кад је тако, онда је према рас-