Policijski glasnik

БРОЈ 10

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

јину. Видећи да се пореза не може отарасити, такав бедник занемари се и имање му се за порез прода, а коме се исто на лицитацији уступи — то смо веК напред казали. Имање се прода обично за мању суму но што оно порезу дугује. Још нешто. Имућнији људи у селу обично плате свој порез у један мах за цело четворомесечије. Сем тога они су и разборитији, а кметови имају према њима и других обзира; па за то ретко се кад чини злоупотреба са њиховом порезом. Ако у опште кметови праве злоупотребе са порезом, они то чине са новцем сиротније класе. Сиромах човек доноси порез мало по мало. Кмет кад прими коју малу суму изговори се, да ће му примљену суму уписати у пореску књижицу онда, кад још новаца донесе. По том порекне оно што је раније примио; или призна да је примио, али мање но што је у ствари примио. Даље сиромашЦима се обично продаје стока или друга покретност за порез; и онда се често уписује у пор. књижицу половина добијене суме — или ништа. Кад такав сиромашак стане да протестује: за што му цела сума није уписата у књижицу, — онда кмет обично каже: »е брате; па рачунаш ли ти таксе, па »деурне«, па добошину и т. д." И то је један узрок да људн занемарују плаћање пореза. Расписом Господина Министра Финансија од 14. августа тек. год. П№ 20.077 строго је наређено властима, које порез наплаћују: — да буду пажљиве при наплати пореза од сиротније класе л^уди — а још пажљивије кад морају да продају имања за порез. У исто време да имања не нродају кад се дугује мала и незнатна сума. Ми би овде молили Г. Министра да овај распис допуни, и упита надлежне власти: да ли они сиромашци који порез ДУ Г УЈУ — стварно уживају сва имања на која порез дугују; и ако га не уживају то за што? Ми тврдимо, да се имања за порез продају — са малим изузетком — само онима, којима је по известан део имања на некакав начии истргнут из шака; или које су кметови при наплати пореза гонили. На Господина Министра је да нађе лека овоме злу, а окружним и среским властима, да мотре и сузбију сваки мариФетлук ове врсте. Оволико о злоуиотребама, што их несавесни општински писари стварају и потпомажу, а у идућем ком броју писаћемо какви треба да буду онштински писари па да опиггине иаше напредују. Не треба нас рђаво разумети. Не мислимо да су сви општински иисари несавесни. Има их и врло добрих, али има их и много горих.

УБЖ0ТБ0 БАНБРАЧНОГ ДЕТЕТА

Суд општине глушачке, у срезу пожешком окр. ужичком, писмом својим од 26. Марта 1897. год. № 209., јавио је среском капетану, да је иашао једно мртво мушко дете у селу. Дете је ново-рођено. Што човека испуњује ужасом то је, да су дете свиње почеле јести. Сумња се, да је ово дете родила Тода — Тодора — удова поч. Ранка Миковића из ~Врањани. 20. Марта ове год пред зору. По овој достави начел. с^зеза пожешког наредио је одмах кривичну истрагу. Лекар, који је прегледао леш, нашао је: да је дете било онакажено, јер на глави његовој не беше обе темене кости и један део мозга. Тако исто не беше ни десне руке до раменог зглоба а лева до лакатног прегиба. На једној нози такође не беше стопале. Пупчана врпца до самог је трбуха откинута; трбушна дуиља проваљена и у њој дроба нема, а леве руке мишица пробијена. Тако гласи лекарски преглед. Лекар је дао своје мишљење, да је ово јадно дете живо рођено. На испиту свом код полиц. власти у Пожези 28. Марта тек. год. № 5385. Тода је признала да је ово нађено дете' њено, и да га је она на кухинском прагу родила. Даље вели, да није знала за себе када је се породила, већ је иала, а крмача, коју она рани у башти својој и која се у тај мах десила код кућњега нрага, дочепала је и одвукла дете које она није могла спасти.

Исто то је и на другом свом испиту 28. Маја т. г. № 5762., изјавила, с тим још, да она дете није удавила нити га је хотимично бацила да га крмача растргне. Да се ово, вели, није са њиме десило, ја би га као своје очувала и ако је ванбрачно. Кад сам дете родила никога у кући код мсне није било, сем седмогодишњег детета које је спавало. По ислеђеном делу спроведена је првост. суду ужичком на осуду. На претресу 25. Августа т. год. № 17894. оптужена Тода остала је нри датој речи код полиц, власти, т. ј. да она није дете убила или упропастила. СуД јој је у олацшав. околност признао добро владање и »што је као удова изложена стиду и срамоти« тач. 2., 4. и 7. §. 59. крив. закона, а одбрани њеној као да је при порођају била у таквом стању, да дете није могла прихватити и сачувати га, иије поклонио вере, јер то иичим није доказала, на је иресудио, да се рптужена Тода за ово дело, упропашћење ванбрачног детета, казни са два месеца затвора. Ову пресуду оснажио је и Апелациони суд.

НЗ П0ЖЦИЈСК0Г АЛБУМА

МИЈАИЛО МАРК01ШЋ „Т.она" коцкар и лопов. Има до 25 година. На једну ногу мало нарамљује, за то га и зову »Ћопа®. Носи увек шешир на леву страну мало накривљен, да изгледа »Феш«. Иначе је појава доста симпатична. Ал' поред свега тога, он спада у ред опасних лопова и коцкара. Његов је живот пун смелих покушаја и врло одважно извршених дела. Био је више пута суцки осуђиваи, а већ о полицијским осудама не треба ни говорити. Последњом поротном пресудом од 31. Декембра 1896. године под Бр. 27274, која је изречена у суду вароши Београда, био је осуђен на смрт, иа му је у путу владалачке милости замењена са 20 година робије у тешком окову. Дела, за која је поменутом пресудом осуђен, извршио је у друштву са Петром Радојчићем, Миланом Травњом и Драгомиром Тодоровићем — »тонџијом« скитницама и опасним лоповима. Ми ћемо овде у кратко навести дела за која су горњом пресудом осуђени. Тако: Мијаило, Милан и Драгомир, као главни кривцп, а Петар као саучесник, ноћу између 6. и 7. Априла 1896. г. покрали су из затворене собе г-ђе Матеје X. Поповићке овд.

разне ствари у вредности 140 динара. Даље: Милан и Драгомир као главни кривци, а Мијаило и Петар као саучесници 6. Аирила 1896. године из јутра, украли су г-ђи Були Талви из затвореног сутерена један казан у вредности 50 дин. И најзад, Мијаило још и за то, што је једне ноћи, у друштву са Миладином Павловићем коцкаром из Књажевца и осталима, извришо опаспу крађу еспапа и новаца Сими Миљковићу абаџији из Јагодиие. Ову крађу Мијаило је извршио под именом Драгутина Гајића коцкара из Крагујевца. За последње крађе, које је Мијаило починио, има заслуге у његовоме хватању г. Никола Трпезић члан унраве вароши Београда, који је учинио за њим строгу потеру и ухватио га у Ћуприји. Сад Мијаило издржава казну у београдском казамату. Тешко да ће номиловање утицати на његов зликовачки карактер. Ал' —• то остављамо времену. За сад смо га само приказ&ли као опасног зликовца од кога је друштво- патило, а и с тога, што је врло препреден па у свакој мало згоднијој прилици, може утећи са робије.