Policijski glasnik

108

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 14

одмах извршна. Саопштити му исту на потпис па је онда и иавршити"... Тимотије се на ову пресуду жалио надлежној среској власти. * * * За раамишљање: Шта овако једној пресуди још не достаје? На шта се кривац за иступну крађу има још осудити сем казне предвиђене у § 391. крив. закона ? И најзад, ако у извесноме делу имају и сведоци да се испитају, то онда могу ли се они по основи § 113. крив. суд. поступка и код нолиције на своје исказе .заклињати ? И ако могу, то по чему, и дали има нарочити распис о томе ? — Износећи ово на размишљање полицијским па и општинским властима, очекујемо, да нам пошљу своја мишљења у погледу постављених питања, па које буде исцрпио и потпуно, штампаћемо у листу као доказ правилттога схватања закона и прописа којц из њега потичу.

ЈЕДИНСТВЕНА ПРЕЕАРА У селу П. срезу 0. живио је неки Перо Врачић, са женом Смиљком. Перо Је био слабог здравља; кашљуцао и вазда је нешто »прибољевао®. Међу тим, Смиљка беше јака ка дрен, а наочита да јој равне није било у селу. Имање велико, а нису имали, што но веле »од срца порода". У суседству Перпном беше неки Теовило, крепак човек и врло погодан за „ашиковање <( . Био је — удовац. Еле, једнога дана Перо баш озбиља занеможе и леже у кревет. Смиља се нађе на муци. Ако јој умре муж, све ће јој имање његови рођаци разграбити, пошто деце није имата. Мука жива. Перо јечи и превија се у постељи, док једне ноћи »заковрча« ; преврну очима и издахну. Смиљка, се просто скамени од страха. У вељој својој муци сети се свога суседа Теовила. Остави мртвог мужа на кревету па ка' без душе одјури Теовилу. Теовило баш понео парамак дрва у кућу. — Јој, Теовиле; јој мени несрећници, запомагаше Смиљка. — Ене, а шта је теби ? упита је Теовило а баци нарамак исиред себе. — Како шта је? Перо ми овај час умире. Што ће сад бити од мене и од овог пустог имања. Све ће разграбити моји девери. Јој, мени и до Бога мога! Казуј брате и — помажи!.. Теовило се нешто у-озбиљио. Премишљао је неке чудне мисли. •— Казуј брате и номажи, понови опет Смиљка а глас јој поче дрхтати. — Па шта знам. Да га сутра лепо сараниш, ето ти... — Зар ништа друго ? А имање? — Ене, ја на то и заборавих... Напиши облигацју, да. ми ти дугујеш... ■— Ама имање је његово. — Јес, та.ко је. Па шта ћемо? Обоје заћуташе. У један мах Смиљка се пљесну рукама и поче весело подигравати. -— Имам већ, ту је !... Хајд.! са мном. — Куда ? — Код мене... — А што ћу ти тамо ? — Да будеш мој муж! И она му тихо поче нешто на ухо шаптати. Теовило се шеретски осмехну, замаидали врата на кући, па се са Смиљком крете њеном дому. Вила је позна ноћ У селу све тихо и мирно. Обоје уђоше У кућу. — Шта ћемо сад ? упита Теовило. — Мртваца у подрум. И обоје дохватише јаднога Петра, и, скривени помрчпном, однеше га у подрум. Тамо га положише на неке даске, па се уморни вратише у кућу. — Сад Теовило, ти ћеш л<зћи у кревет, па ћеш се „правити« као да си мој муж. Чим се дан јави, отићи ћу до кмета и ћате, и позваћу их, да направе тестаменат. Ти ћеш у место мога мужа говорити онако, како сам ти казала. А већ иосле, „колај работа". Знаш ме већ кака сам... не брини се ич...

Кад је зарудела зора, крете се Смиљка до кмета и ћате. — Које добро снајо ? — Зло, кмете, зло! Перо ми је јако болестан. Хоће да пише тестамент. Молимте к'о Вога, пођи самном, док је још у животу и при „чистој савести«, па ми сврши тај посао. Његова је ствар коме ће мал оставити, тек хоћу да испуним његову последњу вољу. Кмет са ћатом и са неколико мештана крену се кући Смиљкиној. Тамо је већ у постељи лежао Теовило. Умотао целу главу криама па му се само очи виде. Стење и јечи. — Коме ћеш оставити Перо имање ? „Болник" једва говори: — Коме другом него мојој доброј Смиљки. Нека је Бог живи, била ми је ваљана домаћица. Само . . . — Но ? — Ону велику ливаду у потоку, што има 10 хектара, остављам моме суседу Теовилу. Тај ме човек млого задужио. Бог неки му за добро његово плати. Давао ми зајма колико хоћу, а ја несретник, никада му нисам ко човек враћао. Удовица се угризе за усне па прохмрмља: — Гле ти угурсуза. Себи узео најбољи комад земље. Лола једна. —• Ал' је морала крити свој гњев. Сврши се »писаније«. Кмет са ћатом и мештанима оде. При поласку пожели »Пери« да оздрави и дасе опет виде. Чим је кмет са осталима отишао, ђипи Теовпло к'о опарен са постеље. — Јел' било добро ? — Добро, само ми зграби најлепше парче земље. — Па то је моје »исе" ! За тим изнесоше мртваца из подрума и пололсише га лепо на кревет. Удовица удри у кукњаву : — Јаој, људи; јој комшије, умре ми мој добри Перо! Јој, несретиици мени! И — комедија се свршила. Главни јунаци: Теовило и Смиљка из прикрајка се смејаху својој подвали. Теовило је задоволлш трљао руке и ногледао на оно парче земл>е, коме би и Мисир завидео. Браћа Нерина да пукну од једа што им је имање олако из руку отето. А суд је једва чекао, да иред-а-њ изађе такав један процес, коме би завидели и најгори кајишари на западу. „Све ће јарко сунце проказати", вели се, па боме је то сунце и ову превару проказало. Теовило, уживајући ливаду, посећивао је механе, па онако,.у ђору, избрбљао целу ствар. Видеће се на крају крајева, ко је у већем ираву: да ли браћа Перина, која за себе имање траже, или Теовило, који је онако,.лепо престављао болеснога Петра, или пак удовица, која је мртвог мужа оживела преко Теовила.

ТАЈАНОТВЕН ГРК

Пештанска полиција води истрагу по једној врло занимљивој ствари. Пре неког времена стигао је у Пешту један Грк, Дионисије Типалдос и одсео је у гостионици »Будапешти«. Био је елегантно обучен иговориоје: румунски, грчки, Француски, енглески и талијански. Ишао је из каФане у каФану те је у брзо привукао на себе пажњу полиције, која је утврдила, да тај Грк оишти само са пештанским трговцем В. Л. Овај је узет на саслушање и изјавио је ово: Он се упознао са Типалдосом у Београду. Било је кратко, узгредно познанство. У толико је више био изнена^ен, кад га је Типалдос потражио у Пешти. Рекао му је да има вере у њему, пошто су обојица Грци, те хоће да му повејри једну ствар, која је по њега од животне важности. Састали су се за тим у једној каФ &ни у унутрашњој вароши, где му је Типалдос ово испричао: Он је био поседник већег имања и лиФеровао је прагове за грчке железнице. Има једнога синовца, који се 1895. годиие у Лондону задржавао тргујући са цигаретама. Тај његов синовац упознао се са благајником код лондонске банкарске куће Ваљаном (Уа^Паио), који је имао одношаја са једном нримадоном. Синовац Тапалдосов био им је писмоноша. Благајник је проневерио новце и баш су га у онај мах ухватили, кад му је синовац понео писмо од његове љубазнице. Ова је била богата и депоновала је свој