Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 9

нско убпо па закоиао и т. д. И ето, носле пупих петпајест годнна вратио се у свој завичај. Да, вратио се, ал како? Иследник заииса у протокол што му је било од потребе, па се за тим окрете Катарини: — Внднш ! Овде у овој књижпци тачно је изложеи ред наслеђа, и шта ко има од поваца да наследи. Покојник је био осигурао и тебе и твоју децу. Ал ето! Бог светн зна, какав је то зликовац што га је онљачкао, те вас тиме опет оставио у беду и невољу. Катарина се поче колебати. Хтела је казати праву истину, али је срамота од тога задржа. Поче слободније дисати. Зар да призна ову крађу ? Пе! То никако не сме да учини, јер би на њу онда ирстом показивали : ова је нокрала свога мртвог мужа! Не, и по сто пута не ! Томе руглу и нотсмеху не сме се изложити Сахранише старога Маринка, алн је спрота Катарина с п.име сахранила и свој мир, мир душе и срца, који се никада неће вратити у њене измучене груди, Ишла је но дворишту бледа, без циља, без задатка. Више је иута сама себе тешила: па то је и онако била мој& својина. Нико други и није имао права на тај новац!... Ал се опет грозничаво трзаше. За таквим мислима, долазиле су друге, страховитије. — Она је пред собом гледала мртвог мужа, како је прекрстио на груди своје сухе руке, а она га хара; отпма оно, што је он муком текао за њу, за њену децу.... Није чекала ни да се тело охлади, већ је као хијена пљачкала своју жртву! То је страшно!... И ако је ирикривала свој немир усиљеним осмехом, ипак је савест гризла. Она је била њен мучитељ, њен страховити судија... Чудновата је то била игра судбине, која је под седе њене власи наиравила — лоповом. Што је дуже тај новац прикривала; што је више уњ гледала, све јој теже биваше. Помисао, да она тај новац не може да ужива, и да он мора остати прикривен за увек, иотресала је до дна њене слабачке груди... -Јест, мора остати прикривен, јер га власт није нашла при претресу леша. Па сад, кад би се изненада тај новац појавио, зар не би то био доказ нзвршене свесне крађе ?... Катарина беше сломљена, убијена... Више пута кад је лежала у постељи, она би тихим и испрекиданим гласом говорила: — Он пази на мене, он, мој муж, кога сам ја иокрала!... Ледне ноћи беше сама у својој соби. Њен једини син Иван, још се није био вратио са велгбе из оближње варошн. Напољу је ветар хујао... Ситне капљице хладне, јесење кише удараху у прозоре. Лампа је лагано горела. Катарина гледаше укоченим очима на прозор. Њој се учпни, као да на прозору види главу свога мужа. Посматра је муњевитим погледом, па јој онда прети... Катарина се стресе... — Авет!... викну страховитим гласом. У тај мах врата се отворише ! — Авет?... шта је теби мајко ? Катарина се мало прибра. Пред њом је стајао њен син Иван !... — Зар не видиш?... Ено, тамо, твој отац... Иван узверено гледаше по соби... — Тамо, тамо, на прозору... муцаше Катарииа. — Јадна моја мајка!... уздахну Иван... — Сине, рече Катарина прибирајући своју снагу... Тамо на огњпшту, под пепелом, има пуно новаца... Они су твојн... 'Го ти је наслеђе од оца... Даље није могла. Глава јој клону на постељу... Издахнула је... Грижа савести и живчана раз/фаженост учинила је крај овом напаћеном лшвоту. Да ли је Иван био срећан са оним новцем, што га је под пепелом иашао ? Можда. Та бар он није бно учесник опе крађе, коју је мајка извршила над хладиим лешом свога мужа ?...

ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА, Радојка Ивановик, врачара . — Колико тешких грехова леже на души ове несрећне жене? Кад би л^удски у м могао да завири у ту душу, нашао би у њој толико зверства, да би се сваки морао гнушати. Она је својим врачањем завила у црно многе породице. Њен снстем враџбина није проста об-

мана, основапа на лепим п ласкавим речима, већ пеки медпкаменти убилачке нрироде. Оиа је двојако уннштавала своје жртве: физички и материјално. Под силом тпх »враџбина*, платили су многи и миром, и спокојством, п својом домаћом срећом... Мп ћемо, колико смо у овај мах сазнали, изнети ове податке о њој. — Радојка је родом из Великог Села у срезу врачарском. Стара је 55 година. Три пута се до сад удавала. Први муж њен био је Никола Секулић предузимач; други Милан Милошевић служитељ и најзад трећи јој муж Цветко Ивановић ковач овдашњи, с којим и данас живи. Неко време Радојка је са Цветком држала »Шарену Механу«, ал су ту радњу доцннје напустили. Цветко је бпо одпочео радити свој ковачки занат, а Радојка се брижљиво одала на своје — враџбине. Она је овај посао дуго упражњавала, прикривена од очију власти. Њене лфтве нису хтеле тражити помоћи онде где греба, већ су ћутале и сносиле своје јаде. Ћутале су и за то, што их је она до голе душе опљачкала, па су скривале своју сонствену срамоту. Али је најпосле избило све на површину. Суд, којим се често вода захвата, мора се једпом разбити, вели једна по-

словица. Тако је било и са Радојком. Њеие се тајне дозпадоше; њена гиусна и одвратна радња открила се. Радојка је данас у рукама истражне власти. Полицијска власт имала је грдпе муке док је овоме злу доскочила и док је прибрала доказе за њену осуду. Нећемо да пзиосимо детаље, јер су они за сада — тајна истражне власти. Само ћемо за сада ово напоменутп. За постајање дела Радојкине кривице, бнли су од преке потребе — стварни докази. У тој цели отишла су извесна лица у стап њен и тражила њене помоћи. Кад су већ с њоме и у погодбу ступили и кад су довољно осмотрили све, шта се у њеноме стану налази, и чиме она расиолаже у оваким приликама, пнсар кварта врачарског изненадно је дошао у њен стан и претрес извршио. Претресом је нађено ово : 1. једна свилена марама, нуна корења и разних трава ; 2. један прљав обојак; 3. један ушивен прамен женске косе: 4. један мали завежљај, у коме се налази памук уваљан у маст од човечијих ушију; 5. један сув рибљи реп; 6. четири шнила карата; 7. једна кутија рибље масти ; 8. два костура од иеких животињица; 9. једаи сух, слепи миш у кут.ији ; 10. једна кутија црне земље и једпа опет пуна разних смеса; 11. оиет једап сухи, слепи миш, увијен у неку крпу; 12. једна ФотограФија неке мртве, старе жене. ијош млого: разних трава, Флаша с непозпатом течношћу, разних амајлија, ситних костура п т. д. Ето, такве су ствари нађене у стану ове старе врачаре. Тим сретствима она је варала,