Policijski glasnik

120

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 16

Ово увереше издајемо Петру на његову употребу нотврђено код властн, јамчећи за истинитост садржине у љему, нашом грађанском чашћу и имовином. 10. Фебруара 1898. г. Марко Петровић ковач. Кладово. Петар Трпковић трговац. Милан Јовановић економ. (наставиће се) ИЗ П0ЖЦИЈ0К0Г АЛБУМА. Љубомир Живановик, јатак хајдучки . — Родом је из Венчана; има 31 годину; жењен је и има четворо деце. Као јатак, а у два разбојништва и саучесник познатих ајдука: Милоша Којића и Николе Јовановића, осуђен ј е подунавским првостепеним судом на 20 година робије у тешком окову 5 и година полицијског надзора. Разбојништва у кој има ј е и Љубомир учествовао извршена су над СветиславомЉубичићем из Дрлупе и Драгољубом Шивковићем и женом му Љубицом из Трбушнице. Тоје било о Тројицама, прошле 1897. годиие. Према наведеноме Љубомир је и зликовац, и кад би добио прилику да побегне, био би врло опасан разбојник и убица. Сдавко Јоваиовић — Вујчић, из Малешева (општ. војиловачка у срезу голубачком), — опасан лопов. Да оппшемо кратак тбк љегове последње крађе. 27. новембра нрошле 1897. године , Зорка кћи Ст. Марковића из Малешева, била је код неке своје другарице. —■ Враћајући се својој кући пролазила је поред куће Јована Милорадовића. Тада је заустави Петар, син Јованов, и поручи јој, да каже њеном брату Милану, да дође кући његовој, па ће, вели, заједно у воденицу поћи да брашно самељу. Кад је Зорка кући дошла, казала је брату поруку Перину; Милан се одмах диже те оде Периној кући. У кући је застао Славка, а мало носле дођоше: Петар и слуга његов Алекса. Пошто су поседели мало, Петар и Славко предложе оној двојици, да оду у кошару Милупову те да овце украду. Милун у то доба није био код куће ; већ у Аустро-Угарској на печалбу... Алекса се не даде ни осолити, па и Милан се донекле одупираше, но кад им Славко и Петар припретише, па још кад Петар узе пушку, а Славко секиру, преста свако даље одрицање. Милан, Славко и Петар крену се на посао, а Алекса је остао код куће. Кад су дошли близу кошаре Милунове, пас их осети и отпочне лајати. Но Милана је позиавало, па кад га овај вабну, ои ућута и машући репом приђе му ближе. Милан га ухвати и чврсто га држаше. Славко и Петар обише катанац на кошари. Из ње истераше 9 брава оваца па се одатле сви троје кренуше у правцу Петровог салаша. Кад су дошли на салаш Петров, ту оставе Милана, а њих двоје с овцама продуже пут за Пожаревац. Тамо стигну сутра даи 20. истог месеца по подне.

На нијаци, код касарне војничке, продаду једноме касапину свих 9 комада за 20 динара! ! Затим обоје поделе новац и оду у варош. Том приликом Славко купи себи чакшире и пошто су поседели мало, врате се у село. Стража их је већ очекивала и чим су наишли, иохватају их и спроведу полициској власти. По свршеном ислеђењу спроведени су сви троје првост. суду пожаревачком. Судила им је порота. Славко је осуђен на двадесет година робије у тешком окову и 5 година полиц. надзора, Петар на једну годину а Милан на 6 месеци затвора. Ову је пресуду оснажио касац. суд. Славку је ово већ трећа осуда. И раније је два пут осуђиван. Једном на 6 месеци, а други пут на годину дана затвора, због крађе и утаје. Нема му више од 26 година. Нежењен је. Од имања нема нигде нигита. Одбор ошптински издао му уверење, да је хрђавог владања. Светозар Марковић, из Кнежице (срез млавски) — лопов. 1. новембра прошле године непознати лопови украли су из затвореног салаша Пауна Видића, из Мелнице (срез млавски), који постоји у месту званом »Стануловци": крупицу соли, секиру, ашов, бисаге и још друге, ситне страри. Оштећени посумња на Светозара Марковића и Раденка Ранкови}|а, из КиезДице. Светозар узет на крив. испит, у први је мах одрицао, ио доцније призна кривицу, теретећи и Раденка, који је дело одрицао. Светозар је иснричао: како је ушао у салаш кроз оџак, покупио наиред именоване ствари, отворио врата и побегао са Раденком, који је у томе времену стражу чувао. Пошто су се иеке од покрађених ствари нашле, и пошто је дело потпуно било ислеђено, спроведени су првостепеном суду пожаревачком. Судио им је поротни суд. На претресу пред судом, Светозар је одрицао извршење дела. Упитан зашто је код полицијске властн признао, одговорио је, да је на то био принуђен јер су га у апсани — тукли!! И друг му Раденко није хтео дело признати. Но и ако су дело одрицали поротни је суд изрекао за њих судбоносну реч: криви су. На основу оваке одлуке поротћог суда, држаани је суд изрекао пресуду: да се Светозар казни са седам година робије у лаком окову, и три годиие нолицијског надзора, а Раденко на три године робије у лаком окову, и две године полицијског надзора. Касациони суд оснажио је ову пресуду поротног суда. Обоје су спроведени на издржање казне 20. јануара ове год. Светозару је ово трећа осуда. Једном је осуђен као војник, којом је приликом и дегредиран. Друге пут је због крађе стоке осуђен био на две године робије у окову, од које је казне издржао свега 14 месеци. Нема му још 30 година. Ожењен је има и једно мушко дете. — И ово је један од оних, што воле да у туђе дирају и да жнве о туђој замуци као оно трут у — кошници. Д0П0Б0КИ ХУМ0Р. Не треба мислити да злочинци, преступници и лопови мисле само о ланцима, апсанама, жандарским ударцима и томе нодобно. Имају они и својих нарочитих шала и вицева, свој нарочити хумор. Тај се свет од осталих у свему па и у томе разликује. Шта више хумор лопова је по све нриродан и неусиљен. Кад човек озбиљпо проучава лопова од заната, предоче му се све особине његове, па и ова. Почетник у преступу или злочину, кад је у затвору, врло је скрушен и вазда нремишља о слободи, верује и да ће се вратити на пут човечности. Прави лопов никад не пада у таку сентимепталност. Њега држи његов лоповски хумор, којим пркоси и свету и законима.