Policijski glasnik

БРОЈ 37

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

283

— Чича Л... и једна жена, одговори жандарм — одаџнја. Кроз отворена врата видех их обоје. — Уђите, уђите. Које добро, чича Л... ? То беше човек од преко 60 година. Палилулац је и живи од земљорадње, али тај вам је жива историја; врло бистар и паметан старчиК ; зна вам све причати као какав историк, све догађаје још из доба Кнеза Милоша, па до данас. Погледах на жену; она тихо јецаше. Са опалог и уплаканог лица, виде се јасни трагови некадање лепоте, а проседа коса што јој вираше испод мараме, чинила ју је веома интересантном. Само понашање, држање и начин изјављивања бола њене душе казиваше, да не припада ономе простачкоме палилулскоме сталежу. — Ево због ове жене, дошао сам да те молим, господине. Њен син ухваћен је данас у потерници ; молим те да га пустиш. Чича Л... за тим отпоче да прича укратко шта зна о ухваћеноме сину ове жене доказујући ми, како писар није имао права да га тера у кварт. Мени беше доста само реч његова. И сама појава ове жене, признајем, учинила је на мене такав утисак, толику побуду сажаљења, да сам без икаквог даљег објашњавања узео и артију; написах неколико редака као Тиолбу њену у виду саслушања и па полеђини ставих решење: »Пошто и Л... овд. тврди, да Јоца М. син молитељке није скитница, да се исти не спроведе у затвор, но да се пусти кући. с( И потиис ове жене на овоме саслушању потврди моје мишљење о њој. Беше јој рукопис лак, читак и доста исписан. Наредих да Јоцу пусте. Жена ова, за коју из потписа видех да се зове М. М. удова, лако се поклони у знак благодарности; са њених усана чух само једну реч: хвала, и оде. — Ти, господине, видим, не познајеш ову жену, рече Л... кад изађосмо из канцеларије. — Не. — А јесте ли познавали покојног газда Г1 бив. овд. трговца. ■— Нисам, али сам слушао о њему. — Е то је његова.... — Шта, ње....! — Јест, то је његова жена. Велика је њена историја, господине. Сутра да се нађемо код »Орача® на каву, да ти нричам, па да се чудиш. — Па причај ми сад. — Е не могу, чекају ме деца на вечеру, већ је доцкап. Због ње се задржах а ја сам у ово доба увек код куће. — Онда сутра? — Сутра. Ми се растадосмо. Он оде у Палилулу, а ја ка Теразијама. (свршиће се)

»А пуцањ, који се сад чуо? с( »Пуцањ ?... (< Млади човек погледа очевидно збуњепо у девојку. »Признај само, ја све знам«, јецаше она, »нашег сиротог Цезара гнусно сте из пушке убили!« »Цезара? ! (< »Па да, старог пса наше куће. Њега је веома волела моја сестра, а и мени беше мило то верно псето, па сам замолио свог пријатеља, драгонског поручника Ота од В., да га он убије из пушке а не ја. Зар није, Ото ? <( — запита млади човек, окренувши се младом ОФициру, који тог тренутка прилажаше с чуђењем на лицу. »Тако је. Мислим да сам овај, не баш пријатан, задатак савесно извршио и сиротом Цезару свршетак учинио лаким. Одмах је био мртав, а вртар ће га одмах затрпати земљом. <( Разочараност младог полициског чиновника, чије су смеле наде једним ударцем тако свирепо уништене, не да се описати. Најзад победи добра воља младих људи, који су се овде нашли из тако чудне случајности, и он прими позив младога домаћина, да се о догађају објаене уз чашу вина. То не беше тешко. Случај је одиграо опу заједљиву шалу, која с времена на време као какав пропланак пушта нешто веселе светлости у мрачну шуму полицискога живота. Цезар, престарело псето дома трговинског саветника Р., морало је бити убијено због старачке болести, која се није дала лечити. Како се у кући нико није могао на то одлучити, Фриц је за ту услугу замолио свога пријатеља Отона од Б. и, доследно томе споразуму, цедуљом једпом јавио му згодан тренутак да се то учини. Официр је то нисамце, састављено у тоиу младићском. или где забацио или изгубио. Онај који га је нашао , ушчуђен злокобном садржииом, сматрао је за дужиост предати га одмах дирекцији полициској. Кад је Ого од Б. тачно у 10 сати у вече нашао се у летњиковцу и с Фрицом повео пса, на смрт осуђена, у врт, сестра је то ириметила. Па да би, ако може бити, спасла своје мило псето, Елза се у том страху реши да најбрже зовне марвена лекара из оближње драгонске касарпе, за то одмах иосла момка по њега, а по том, у оном узбуђењу, угледавши младог полициског чиновника у његовој униФорми, држала је да је војни ветеринар. — Дошавши око пола ноћи кући, трговински саветник Р. зачуди се друштву младих људи , које затече још у најживљем разговору, и беше први, коме је овај шаљиви догађај испричан. Али Херберт га је доцније, кад је бивао при доброј. вољи, причао још некима. За то мислим да ме неће кривити за индискрецију што изнесох овде тај догађај, тим мање што је његов главни јунак на скоро за тим оставио поли"циску службу а започео мирнију политичку каријеру, која обећава далеко више. Наравно, није се никад одао, да га је на то одлучио овај први интересан случај његов.

НА ГРЕХ НАВЕДЕНА Целог дана квартовни чиновници јурили су у потери на скитнице. Члан г. Ч.... бавио се неколико дана на осус.тву и мени паде у део та почаст, да као најстарији квартовни писар, тих неколико дана заузимам положај старешине кварта П-ског. Положај ласкав али тежак. У први сумрак стиже и последњи писар. За њим два жандарма дотераше четворицу везаних, Познате птице које се бележе у ред опаснијих и на које се одавмо вребало. Нађеии су п похватани тамо негде око „Сибирије® у Палилули. Наредих, да се из подрума изведу у авлију и остали што су преко дана дотерани. Пребројасмо их; беше равно двадесет на броју. — Г. М..., рекох своме млађем колеги, направите спроводпицу па кроз по сата да се одведу сви у Управу на преноћиште. Нарочита иажња нека се обрати па ове да не умакпу, и показах руком на ову носледњу четворицу. Сутра рано нека их доведу; саслушаћете их па да донесемо пресуде. Тек што уђох у канцеларију да закључим дневни рад, да испотписујем нека акта, чух неки разговор пред вратима. Кроз жагор чуо сам и један молећи женски глас »јавите ме г. писару.« — Ко је то, Шиване? викнух из канцеларије и у исто време притиснух на дирку електричног звонцета.

ИЗ П01ИЦИЈСК0Г АЛБУМА. Ђур1 ,е—Ђор1>е Ненадовић - лопов. Средњег стаса, црномањаст ; успе му испречеие и преко горње средином као засечене. Има му 23 године а већ је био на смрт осуђен. Срећним случајем по Ђурђа касациони суд поништи пресуду, и на поновиом суђењу беше осуђен на 20 година робије у тешком окову са пет година полицијског надзора. Ено га сад тамо у западном делу београдског казамата, где вуче тешко гвожђе, и зове се Бр. 3084. А за шта све то ? Ни за шта' Ама иије ни за шта. Оно ако се узме вредност покра1)е, онда је ни за шта, али кад је Таурђе ту крађу извршио на начин како то врше они људи, који су готови да ударе на човека и пушком и нолсем, онда је за ишта! Он је већ једном као малолетан осуђен био ни за шта на му ђаво није дао мировати но забраздио даље. 1. Ноћу између 19. и 20. Довембра пр. год. обијен је вајат Глигорију Остојићу из Петке; украђено му је 60 дин. у банкама. Ту је крађу извршио Ђурђе у друштву са Љубомиром Ђорђевићем из Тгелија. На његов део припало му је 30 динара. Е то баш није ништа.