Policijski glasnik

БРОЈ 42

ПОЛИЦЈИСКИ ГЛАСНИК

323

Постави му оно познато »ошпте питање«. Ненад је одговарао мирно и лепо. Глас му је био у тој мери благ и пријатан, да је иследник и противу своје воље, морао констатовати, да глас и изглед Ненадов стоје у суштој супротности. — Рођен сам — поче Ненад казивати — у Доњој Буковици. Бога ми ти кажем, не знам колико имам година. Али добро знам, да сам био с царем Лазарем на Косову. Тамо је сва војска изгинула, само смо ја и цар Лазо остали живи. Ето њега у његовом Крушевцу, а, ево мене у мојој Буковици. Од то доба имаће до двеста, а најмање 150 година. Имам троје деце. Један ми се син посветио и ено га где и сад виси у буковичкој цркви... Био сам једаред и осуђиван на шест година робије због паљевине. Сад ме терете, да сам убио своју жену. А ево, господине, казаћу ти право, очију ми, нисам је ја убио... Знаш, узела ми она 130 златних дуката, па појела... Лепо попела се на таван, нашла мој заструг с дукатима, па све до једног... Фуке, Фуке... Дадох јој Христове масти да избаци дукате. И она поједе читаву оку масти, али аја: ни масти, ни дуката. Ја јој говорим : „Море, Пелагијо, остави дукате на миру, а ђаво нек носи маст." — »Јок, одговори она мени, ја ћу и тебе појести". — А ја шта ћу онда него напишем писмо Цару и испратим га по староме Југ Богдану, да однесе у Београд... Испричам у писму целу ствар. Она се од тога тако пренаде, да узе секиру те се уби сама!.. Ето, вере ми, тако је било... Лажу, господине, да сам је ја убио. Него, знаш шта — и Ненад се иримаче ближе мало иследнику пусти ти мене, да идем кући и да из њеног трбуха извадим оне жућаке, па ћемо лепо поделити..." Сад тек виде иследник од куд тај тако страшан изглед и мрачан поглед у овога човека. Његов лудачки говор стајао је у потпуној сагласности са његовим страшним изгледом. Али.то је утисак, који је Ненад и изгледом и говором својим учинио само на једног лајика. За то је иследник призвао зналце, да они оцене: је ли Ненад доиста с ума сишао? И лекари казаше, да је Ненад гголудео и да је убиство своје жене извршио у савршено неурачунљивом стању. Ненад је био необично миран и послушан. За то је срески старешина донео одлуку, да се пусти из притвора, те да као слободњак послужује по канцеларијама. Пуштан је да иде и по вароши, да пазарује, а одлазио је и кућама појединих чиновника. Заборавио је на све. Ни деце се своје није више сећао... Из његове душе избрисано је све. Живео је без икаквих успомена. Ако си га куд послао, послугиао је добро. Али за веће иоруке није био, није умео ни да схвати, ни да запамти ништа, ако се оно тицало посла необичнијег и ређег. Кад би био на само, узимао би плајваз и шарао би по каквој артици неке речи без везе и без икаква смисла. Запитам шта ради, одговарао би : — Пишем молбу скупштини да ми да одсуство. Ретко је кад седео беспослен. Увек је шушкао понешто. Ишао је вазда голих груди и босоног. Тако је ишао и по највећој хладноћн. Изгледа да му тб не само није шкодило здрављу, него да му је било чак од користи. * * * Као год што сунчани зраци тешко продиру кроз густу маглу, али топлоту њихову ипак осећамо, тако су исто тешко продирали зраци разума кроз онај густи мрак, који је обвијао свест Ненадову, али ппак за то поче он понешто схватати и разумевати. Поче да појима свој положај, поче да схвата место и околности у којима је. Опорављање његово ишло је споро, али поузданим кораком право излечењу. * % ^ Превалило беше пола зиме, а Ненад још једнако иде голих груди и босоног. Не смета му ни најљућа сувомразица, а ни мећава. Знатно се изменио. Поглед му је ведрији, очи чистије. Али из њих читаш сад неку велику тугу, некакав дубок и тежак бол... Сад више не гледа никоме у очи, крије свој поглед од свакога. Неће да га питају л,уди за сузе његове...

* * * Једио јутро, тако на неколико дана пред Божић, улази срески пандур Кезун и јавља, да је Ненада од синоћ нестало и да га од тад нигде нема. —• Свуд смо га тражили — вели Риста пандур — па га нигде не могач;ијаемо наћи. Капетан издаде одмах заповест да потраже Ненада на све стране. И тражише га и тражише, али узалуд. Њега нема, те нема, као да је у воду потонуо. Тих дана беху страховите хладне ноће, а то јутро понајхладније. Оштар студен северни ветар не даде човеку ока отворити. Нигде никог по улицама, као да су опустеле. Без велике невоље не хте нико ни из куће да изађе. Ако је Ненад по тој хладноћи некуд отумарао, онда Бог да му душу прости! јер се он онако бос и голих груди неће више жив вратити. Тако се мислило, али то је мишљење било погрешно. Ненад је баш по овој' најљућој зими био код куће своје да види децу и да се горко исплаче на гробу своје Пелагије. То су после потврдили очевидци, а и он сам, кад сам га призвао и запитао где је био каза то исто. — А где си ти, Ненаде, од синоћ ? Запитах га. —■ Био сам, господине, — одговори он болно и тужно био сам код своје куће да видим децу и да... Не мога више ни речи рећи. Грунуше му сузе и за час му облише и лице и голе груди. И мене дирну ово. Отпустих га нек иде напоље.... * * Ненада дотле није нико видео ни да се заплаче, ни да се Богу помоли. А тога дана, по подне, кад се вратио из свог села Риста Кезун видео га је у два маха где је пред шталом заронио главу у дланове па горко јеца.... Пред мрак видео га је опет где се скрштених руку, очима упртим у небо, тихо моли Богу. * * * Освану 20. децембар 189* Ненада и опет нигде нема. Али га сад нађоше и нађоше га брзо. Не беше никуд отишао ван куће. Нађоше га у подруму, али хладна и укочена. Висаше обешен о клину једне подрумске гредице. Повраћена свест учини га самоубицом. Кад му се вратио разум, и ако не још потнуно, он је разабрао шта је све урадио и за што се налази у среској апсани. 0 несумњивости свога злочина уверио се на гробу своје жене. Уверио се, да је све оно, што му је казивано црна јава а не само празан сан као што је у први мах мислио. Грижа савести, и горко кајање тако притискоше његову још сасвим неизлечену душу, да се он мораде повити под тим теретом. Подлеже му и поста самоубица. Ситна дечица остадоше и без оца и без мајке. * * * Тешка је клетва морала лежати и на Ненаду и на невиној дечици његовој. Ж.

0 ВЕЖКИМ ВАРА1ИЦАМА П. ЛИНДЕНБЕРГ (наставак) С времена на време, та иста госпођа причала је, како је добила поруџбине најскупоценијих тоалета за руски двор ; она је показивала телеграме и писма из петроградске дворске канцеларије, те се љубављу Француском према Русима добро користила. Наиме, она је говорила, како нема код себе толико новаца, да би могла. извршивати толике скупоцене поруџбине, те је иравила колосалне зајмове, обећавајући знатан интерес. Тако су јој више помодара далн 400.000 Франака, други 100.000 Франака, један познати Фабрикант свиле позајмио јој је 400.000 Франака, други опет 250:000 Франака, једном славном сликару измамила је 35.000 Франака, у кратко, МаЛате АррагиИ пумпала је славно, особито пензионоване више чиновнике и официре, и на једанпут је нестаде на жалост својих поверилаца,