Policijski glasnik

БРОЈ 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСВИК

363

ствар, јер ово није науком утврђено, а за појам крађе нрема њеној деФиницији у §. 220 крив. зак. нотребно је, да је неко туђу покретну ствар из туђег притежања противзаконо присвојио, претпостављајући да закон замишља под појмом ствари такву телесну ствар, која се може физички видети и опипати. Према овоме Касациони Суд даје најужи значај и појам речи ствари у поменутој дефиницији крађе. Првостепени суд сматра, да овакво мишљење Касационог Суда није нравилно с тога, што законодавац у §. 220 крпв. зак. није изреком означио, да предметом крађе морају бити ствари туђе, г покретне и телесне. Изводити да је законодавац имао намеру, да у поменутој одредби крив. закона одреди, да предмет крађе мора бити телесна ствар, а да не може бити бестелесна, и ако то није изриком исказао, а нарочито ово изводити из речи »из туђег припремања 1< у пом. законском наређењу, било би погрешно, јер се томе изразу не може дати тако узак смисао, да се туђа ствар мора узети' руком, већ тај израз у вези с осталим текстом деФиниције крађе „у намери да је противзаконо присвоји«, мора имати сажаљење противправног прибављања или одузимања туђе ствари. Суд узима, да реч сгеар у пом. деФиницији означава онај појам, како је изрично казано у § 182 грађ. зак. т.ј. нод именом ствари разуме се у законом смислу »све оно што није човек или лице и на потребу човека служи«. Електрицитет као такав јесте ствар, јер је несумњиво да човеку на потребу служи, и то да је баш таква ствар, како је у § 220 крив. зак. предвиђено, јер ју је оптужени кат? такву себи присвојио тиме, што је из спроводника — жице, која је својина туишлачког друштва, помоћу своје жице спровео друштвену струју из друштвеног спроводника у своју каФану и ову осветљавао и тиме штетио тужилачко друштво. Према томе суд сматра „да електрицитет може бити иредмет крађе Услед датих противуразлога општа седница Касационог Суда 23 сеитембра тек. год. Бр. 7537 одржи у сили и снази примедбе свога одељења, а противуразлоге одбаци. и на тај начин утврди: да крађе електрицитета не може бити. Преступи овакове врсте били су предмет суђења и код аустриских и немачких судова. Први су узели да присвајање електрицитета без дозволе друштва, које га производи сачињава казнимо дело, — лревару,* док немачки судови сматрају да овде има крађе, па их зато и казне као обичну крађу. Из саоппггења примедаба Касац. Суда, јасно се види, да је Касациони Суд аналишући одредбе § 220 крив. зак. донео овакову одлуку : да крађе електрицитета не може бити, што он није телесна и покретна ствар. Стављајући се на гледиште, да у овом случају има крађе, и да је гледиште истражне власти правилније, изнећемо за ово своје разлоге. Но да би ово учинили, претходно ћемо цитирати примедбе нашег крив. зак. о крађи, као и одредбе његовог изворника. Тако, наш крив. законик у § 220 овако деФинише крађу: »крадљивац је онај, којп туђу ствар, из туђег притежања узме у намери, да је противзаконо себи прпсвоји«. Аустријски кривични законик пак у своме § 171, који одговара нашем § 220 крив. зак. дефинише крађу овим речима: »Ко ради своје користи узме туђу покретну ствар из државине другога, а без пристанка овога, — чини крађу«. И из једне и из друге деФиниције о крађи излази јасно, да се за појам крађе тражи: туђа ствар, да се узме из туђег притежања противзаконо у корисној цељи. Касациони Суд доносећи своју одлуку по овом оитужењу сузио је значај § 220 кр. зак. налазећи, да реч »узме" претпоставља Фактичко узимање нечега; да се нешто мора баш опипати и руком узети, дакле да мора бити телесна ствар. Закон не каже да мора бити телесна ствар, но само Ђ аокретна.". Реч »узме с< у § 220 крив. зак. означава промену господара ствари, да је нека ствар неправилним путем прешла у сопственост другога лица, она се не мора руком пренети, па да буде дело крађе, она се може и на други начин узети, на пр. каФеџија своме момку не дозвољава да пије вина, овај да би се газди за то осветио, на цев од трске редовно свакога

* ( ( По.1 иц. Гласник" бр. 36. отр. 275.

дана кроз врањ пије вино газдино, — дакле не узима руком ништа., не иппа такође ништа, па ипак за то чини крађу. Сва новија законодавства штите књижевиу својину, казнећи иовреду ове као крађу. И у томе случају, не узима се Фактички ништа, али се туђи умни производ противзаконо ирисваја., и за то се и казни као крађа. Реч »узме с( не треба разумети у буквалном смислу, већ у смислу присвајања. Из оваког погрешног закључка, да пропис § 220 крив. зак. претпоставља телесну ствар, Касац. Суд узима да нема крађе електрицитета, за то, што за електрицитет науком иије утврђено да је он телесна ствар. Овим је уједно признао да је он — ствар, само није телесна ствар. Па кад закон не тражи за појам крађе телесну ствар, но само ствар, онда је гледиште истражне власти било потпуно правилно. Но из одлуке Касационог Суда може се у опште видети, да он електрицитету оспорава стварну вредност, да он у опште и није ствар, али и то је противно и науци и самоме закону. По науци утвр1 ; ено је, да су отвари просторно ограничени физички делови спољне природе човекове, који му служе као економско добро, док наш законодавац у § 182 грађ. зак. за ствар сматра све оно што није човек или лице а на потребу човека служи. Из овога јасно излази, да наш закон сматра и електрицитет као ствар, јер није човек, није лице, а служи на корист човеку, па кад је ствар, онда је природно да повреда ствари мора бити заштићена. Да ли је електрицитет, који се налази у нарочито постављеним спроводницима, дакле у ограниченим пространим деловима Физичке спољне природе човечије, ствар, — на сваки начин да јесте и по науци. Зар сматрати га да није ствар, када је тужилачко друштво утрошило силан новац за његово справљање вештачко и спровођење кроз нарочите спроводнике, зар он као иредмет ариватне ироизводње није економско добро, само зато што се не да опипати? Други би случај био о црисвајању природног електрицитета, који се у васиони налази. Он није ничији и као такав слободно је свакоме узети га, али присвајати електрицитет који се вештачким путем справља, из нарочитих спроводника, која приватна лица справљају и на своју корист употребљавају, несумњиво је дело казнимо. Зар дозволити појединцима да могу самовласно узимати струју, која друштво кошта грднпх новаца, па неказнити? — То није дух закона. Све оно што сачињава појединцима или удружењима њихову приватну својину, што они својим радом и привредом производе, сачињава њихово економско добро, које се у свакој државд мора штитити и казном припретиги, зарад одрНГања друштвеног иоретка. Неириродно је узети, да у овом -конкретном случају нема казнимог дела, и оставити некажњив поступак појединаца при незаконитом присвајању туђе тековине, али кад је већ Касациони Суд нашао да казнимог дела нема, желети је да и наше законодавство ову празнину понуни. Д.

РЕТКО УБИ0ТВ0 — ИСТИИИТ ДОГАЋАЈ Пре непуне три године десило се у једноме селу, недалеко од престонице, једно интересаитно убиство са којим је вредно да упознамо наше читаоце. Село И., јесте на граници три среза и баш ту, под тим граничним углом, на крају села, десио се овај крвави призор, који, обучен у рухо једне приповечице, ево како се у народу приказује. * Обрен Калејић, шумар општине И., био је омален човек; у лицу смеђ; ретких, малих брчића, обријане браде; увелих, тамних образа, малених очију које су играле као на зејтину ... Увек се носио кицошки, а био је женскарош, да га је ретко на далеко наћи... У опште рећи: био је лола над лолама... Још од малена мало је имао воље за паорске радове и увек их је избегавао. Са свога нерада није радо био виђен ни у родитељској кући, те је, услед тога, долазило дотле, да је више пута и тукао старога оца, који га је гонио на рад... Већ у шеснаестој години својој заљуби се јако у једну сиротпцу из истога села — Ђурђију »Ковачеву", коју у брзо