Policijski glasnik

ВРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

381

0 овом дрском разбојнику, није се ништа више чуло. Доцније се говорило да је завршио свој живот као покајник, калуђер у манастиру Траписта код Тулузе, али се пикада није могло утврдити, да ли је то баш у истини, или не. ИЗ ПОЛИЦЖЈОКОГ АЛБУМА. Периша Мићић, Јован Јоксић и Петар Поповић. Једно време, године 1891-2-3, у срезовима : посавском и колубарском, окр. подунав., беху се у толикој мери развила разбојништва, да човек, у сред бела дана, не беше сигуран са својим имањем; Старији људи из поменутих срезова причаху, да такве несигурности, од кад они памћаху, не беше у тим крајевима. Полициске власти и једног и другог среза употребише све своје силе, да разбојнике похватају, али им сав труд беше узалудан. Оглашени хајдук Лаза Орељ својом дрскошћу пренеражаваше и власт и народ, а његова дружина састављена из последњег олоша, отимаше и убијаше немилостиво. Народ већ поче губити веру у моћ својих власти. * После огромних тешкоћа, полицији среза посавског нође, најзад, за руком да похвата неке другове Орељине, а у скоро за" тим и њега самог. Од ране, коју је добио приликом напада на судницу општине лесковачке, Орељ на неколико дана пошто је ухваћен, умре у затвору среском, а његови похватани другови одоше на робију. Само један' од њих — Максим Бериновић — би осуђен на смрт и стрељан у селу Мислођину. * Хајдучија се утиша; раз- Периша бојништва престадоше, и народ мало дахну душом. Све беше добро, алг само за кратко време. Није прошло ни шест месеца после смрти Орељове и^стрељања Максимова, а разбојништва опет отпочеше. Она сада беху у толико загонетнија, што не беше ни једног оглашеног хајдука, коме би се она могла приписати. Власт похвата и стави нод надзор много сумњивих личности, али јој то ништа не поможе, јер се разбојништво за разбојништвом низаше, и то наизменце: час у срезу посавском, час у срезу колубарском. Рекосмо већ, да тада не беше ни једног оглашехајдука, али зато пак беше један човек, или још боље једна хијена, страшнија од свију паших до сада познатих хајдука. Хајдука је свакоме слободно убити; сваки га зна и чува га се, али за ( овог звера не само Јлто јован нико не знађаше, већ нико не могаде нити смеде на њега посумњати. Тај звер, та животиња, тај изрод. тај неоглашени хајдук, не беше нико други

до овај Периша Мићић, чију слику, потпуно вериу оригиналу, доносимо у данашњем броју. Да рекнемо о Периши коју више. Он је родом из села Степојевца, ср. посавског, окр. подунавског; сада му има 38 год.; средњег је раста, просед; има хајдучки поглед и маркантно лице; жењен је. Отац његов Милош, био је један од најчеститијих и најимућнијих људи у срезу посавском, и по смрти својој оставио је своме јединцу Перипти огромно имање. Један старпји Посавац прича, да је сама стока, која је Перигпи од оца остала, вредела 12—15000 дин., а за два "забрана, што их је Периша после смрти очеве продао, узео је равних 1700 дуката. Додајте свему овоме још и 60—70 хектара најбоље земље у Степојевцу, па ћете м-оћи себи представити богатство његово. Као једини господар толиког имања, при том нешто мало школован; по прпроди веома бистар, млад и здрав, Периша је у скоро после смрти очеве стао у ред првих људи у Иосавини. За његову кућу знало се по целој Шумадији, а за његове гозбе и весел>а чак и по Београду. Кад Периша иђаше куда, за њим као и за капетаном, јахаше оружан момак, кога нарочито због тога плаћаше. — Овај наш Периша живи као неки спахија. — Море не само да живи као спахија, но и јесте спахија. Тако говораху Посавци о Периши. * * * Иролажаху године за годином. Име Перишино беше све чувеније, али он лично све озбиљнији и замишљенији. Неколико пута бираху га његови сељани за ггредседника општинског и то га стаде доста материјалпих жртава. Непокретно пмање беше му истина јопт у целости, али забрани и она силна стока беху већ отишли. Богаство Перишино беше знатно опало. Он то добро увиђаше, али му његово славољубље не допушташе да се благовремено тргне. Хтео је, по што по то, да и даљ.е живи раскошно и да »репрезентује" најбогатијег човека у Посавини, али и имање да очува. То истина не беше тако лака ствар, али он мишљаше, да је паметан човек, и да то за њега неће бити ни најмање тешко. Што је мислио то је и урадио. * * * Још за време Орељипог хајдуковања отпочели су се по срезу разносити гласови , како су неки имућнији људи, а на првом месту овај Периша, јатаци његови. До душе, нико не имађаше храбрости, да ово јавно каже, а још мање да Периши у очи кресне, али се ипак о ов'оме, онако поверљиво, много говорило и »резоновало.® Смрћу Орељином престали су и ови гласови, а то с тога, што је Периша знатно допринео, да он падне у руке властима. Тек доцније, увидело се, да је он то с планом радио. Када се после смрти Орељине, почеше поиово јављати разбојништва, и кад власт, без успеха уложи сав свој труд да им на пут сђгане, — поједини сељани почеше опет указивати прстом на Перишу, док други, па и сама власт, не хтедоше поклањати ни мало вере том њиховом казивању, имајући у виду његове раније заслуге приликом хватања Орељиног. Ступањем на хајдучку по^зорницу Илије Вујановића, Јовићевића, Бркића и осталих њихових другова, хајдучија је достигла свој врхунац, у Посавини и Колубари, али само за кратко време. Кренуше се велике потере, диже се и власт и народ ; похваташе хајдуке и јатаке, али у Посавипи и Колубаријош неирестадоше разбојништва. У ономе времену, када се у Чачку пунише апсане јатацима хајдучким и када сваки честит Србин с презрењем го-