Policijski glasnik

ВРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

игра најмању улогу. Друштво да би осигурало своју безбедност, ушанчило се иза многобројних параграФа казненог закона, али три горе иоменута непријатеља чо-вечанства учинила су, да су понекн прешли ове границе. Нужда и невоља, или — и тако што открило се на »соц. клиници« — трошење радне снаге за иедовољну награду, нагнали су понеког човека, који је пре био поштен, да учини кривично дело. Крађа, превара, проневера , — већ је ту. Можда учињено у малом обиму, тек ипак учињено. Почиње истражни затвор, за тим крађа или дужа робија. Муж испашта своју погрешку. Жена и дете гладују. Тада долази дан ослобођења, и сад гладује и муж. Сваки се окреће од »робијаша«, и људи, који, можда, ни за длаку нису бољи и под датим околностима учинили би што ,још рђавије, знају да захваљују Богу што они нису такви, као онај „скоро отпуштени робијаш.® И тада је ту дошао ужасни, решавајући моменат, који уништава човечје достојанство, где од излечивих »социјалне клинике« могу постати и ■— морају постати неизлечиви ! Да би се излечивим у овом тренутку помогло да се опет врате у друштво, један број племенитих људи, већином из судијских и адвокатских кругова, основали су пре неколико година „ друштво за аотиомагање отиуштених осг/ђеника Ово је друштво ставило себи у задатак, да такве осуђенике, који се убројавају у „излечиве" по издржању њихове казне материјално потпомаже, да им набавља рада, а тиме и могућност поштеног живота; осим тога да потпомажу и невине Фамилије затвореника. Племенито дело лагано успеваше, јер није било лако изводити га. Истина је, да велика публика има велико срце. Где год је невоља могла да истакне свој сигнал, тамо се жураху хиљаде готових да притеку у помоћ. Нећемо да испитујемо спасиоце: зашто дарују и помажу, тек довољно је да они помажу, а тиме користе и себи, На овај начин постоји 116 добротворних друштава у Бечу^ а сума приватних доброчинстава ие може се цифрама иредсгавити. Ово »друштво за отпуштене осуђенике® теже је могло добити полета но остала хуманитарна друштва. Предрасуда и незнање беху му наЈвећи противници. Предрасуда вели: Боже мој, човек, који је већ једном нешто скривио, тај може опет скривити. Незнање опет неће да појми, да човек, кога цео свет избегава и запоставља што је учинио прву погрешку, мора поново ностати злочинац, опасност за друштво. Против таквих тешкоћа имало је ово ваљано друштво да се бори од дана свога постанка. Оно је само стопу по стопу ишло напред, јер сваки корак овог друштва, служио је човечанству на част, друштву на корист и сигурност. Прелистамо ли годишњи извештај »другнтва за потпомагаше отпуштених осуђеника«, то ће нам пре свега пасти у очи речи друштвенога председника, барона Хие-а, човека, чијим су заузимањем и трудом пали окови у Аустрији. Господин Хие казао је отварајући скупштину пре неколико година: Најваашија тачка, смем слободно рећи: жнвотни нерв нашег благословеног и спасоносног делања потребује још једнако великог консолидовања и ојачања. То је ово тражење часне зараде отпуштеним осуђеницима. Сваки од нас, који је се неко време тиме занимао, да моли предузимаче, шеФове већих индустриских предузећа и установе за транспорт, да кога од многобројних несрећника што нам се обраћају за набавку занимања приме у службу. Сваки, велим, који се таквим мољакањем бавио, најчешће је слушао одговоре: Јест, ми имамо на расположењу велики број људи, који немају посла, и то беспрекорних људи. Што ћемо узимати такве, који тешко могу заслужити наше поверење? Сви противразлози; све тако понизне молбе; свако уверавање: како су се многи људи из круга штићеника нашег друштва, који су били препоручени овом или оном добро владали ; сва указивања на иноотранство, нарочито Швајцарску, у којој се за велика преносна предузећа, железничко особље и друге велике етаблисмапе узимају радо отпуштени осуђеници, јер су тамо уверени, да је ово у сдпственом интересу целокупног друштва, пошто се само тако могу сачувати од повратка у злочинство. Иначе из оскудице поштеног занимања морају се опет вратити на пут злочинства. Сва ова представљања налазе, по правилу, глуве уши! Мени самом често је одговарано : ако бих ја и узео радо једиог таквог човека, и ако сам то већ иокушавао, то бих увек наилазио на опозицију мојих других раденика и другова, који веле:

нећемо да радимо заједно са једним тако обележеним, окаљаним човеком. То је најтамнија страна иашег друштва. Молећи управљам данас апел на сваког од вас, да у своме кругу порадите на томе, да којп од наглих штићеника добије какво часно занимање." И много заслужни директор друштва, судски саветник г. Игнац Дерлет, при свом полагању рачуна дотакао се ове тешкоће у главноме овако : »И ја знам, господо, да име нашег друштва није окружено оном благом сјајношћу, као што је то код других друштава, друштава, која имају за задатак: неговање болесника, чување деце, васпитање омладине ит.д., чије тежње побуђују веће симпатије. Наше друштво има да ради са маркираним људима, људима, који су дошли у сукоб с казненим законом, и који, ако је могуће, треба опет да се врате на прави пут, на пут поштења. Ми тежимо за овим, помажући их у прво време с новцем, да би тиме могли, пре но што нађу рада!, набавити хране, а у исто време тражимо им службу или рада.® Ове су речи учиниле, те један нови члан друштва, индустријалац г. Ортман одмах изјави, да ће извесан број способнијих осуђеника по њином отпусту узети у службу и тиме им омогућити повратак у поштено друштво. Из друштвеног извештаја види се, да друштво броји 4093 чланова, који су ту поименце наведени. Међу њима налазимо позната имена из разних друштвевих кругова. Дарови у новцу и хаљинама свакојако достојни су захвалности, и притпцаће још у већој мерима кад публика, временом, појми делатност овог друштва. Али само новцем и хаљинама врло је мало учињено. Људима, који су једну, прву и, као што се сами хвале, последњу погрешку учинили, може се датп неколико Форината, можда и какво изнотено одело; али новац се потроши, хаљине се исцепају и извесни моменат је опет дошао. у ком нужда не зна ни за какав закои, у коме огладнели прекорачује параграФе казненог закона; док рад, ма и за најмању награду, може »излечиве" новратити у поштен живот. Тежња к овоме, задатак је једноме од најпохвалпијих друштава, друштва »за потпомагање отпуштених осуђеника", и умесно је желети, да велика публика тако корисном делању овог друштва иоклони довољно иажње. Ово нека буде сходно речима »књиге књига", у којој се кажо: »Небо се више радује једном поправл.еном грешнику, него деведесет и деветорици праведних, или нека је ово с обзиром на израз »социјална клиника". Нека се спасавају »излечиви 1С ове клинике, да не би, на штету друштва, постали »неизлечиви." Нека се спасава и помаже, где се то тиче једног повраћеника и —• нека се при томе има пред очима, да од деведесет и девет ираведних може још понеки погрешити.

Друштво за поправку осуђеника у Верлину држало је, као што смо у прошлом броју јавили, пре неколико дана свој овогодишњи главни скуп. Извештај је поднео касациони судија Др. Штарке. У друштва је тражило посредовања за занимање 4425 отпуштених осуђеника; друштво је могло наћи 3465-орици занимања, и то: 82 као књиговесци, продавци, писари и надзорници, 148 као занатлије, 150 као кочијаши, баштовани, покућари ит .Д. 132 као Фабрични раденици, 346 као цигљарски и радници за земљано посуђе и ~627 као земљорадници, слуге ит.д. Дохотци друштвени износе 30.641*44 марака, рачунајући ту и прошлогод. остатак у суми од 1985-09 марака. У приходу овога пута знатну суму заузимају отплате у посао уведених осуђеника за оруђа за рад ит.д., у величини од 11.033-18 марака. Ови свакогодишње пењање отплате радостан је доказ, да друштвену помоћ траже све више отпуштени осуђеници, који озбиљно мисле на поправку; у осталом ову поправку осуђеника врло повољџо констатују и предузимачи. Берлинске вар. власти засведочиле су и овога пута своје интересовање" за друштво приложив 2700 марака. Из Фонда задужбине царице Фридрихе ушло је у друштвену касу 1500 марака; полиц. главеа каса даровала је 300 марака; од чланова