Policijski glasnik

БРОЈ 54

ПОЛИЦИЈСкН ГЛАСНИК

419

И не слутећи окрену Савсон тамо свој поглед и смотри своју кћер која је на земљи лежала. Он обриса једну сузу у оку и промрмља: — Добри Творче, опрости ми; ја сам невиио оруђе! ЈБезин брат и један непознати метнуше Меланију у фијакер, који је одвезе кући. Онај унГасни призор, кад је њен драган издахнуо под секиром, беше јој свест помрчао. За четрдесет минута џелат је одсекао двадесет и две главе. Народ му је пљескао на тој вештини а за тим се стао разилазити у све делове вароши, певајући патриотске песме. Пошто су слуге све одсечене главе скупиле у једну котарицу, Сансон је од сваке одсекао по један прамен косе. Кад је дошао ред на Сен Шистову главу, ударише му топле сузе. Он пољуби његов прамен косе и прогунђа ббно: — Опрости ми, Меланија ! V. Дванаест дана после погубљења Сен Жиста и његових другова зовнут је побожан свештеник ка постељи једне самртнице. То је била Меланија Сансон, којој се после бескрајних мука и болова ближио крај ашвоту. Као побожна и добра ХришКанка зажела је да се изповеди и причести. Испод њених ногу стојао је њен несрећни отац, џелат, не могући прозборити ни једне рећи у свом огромном болу. Чело њене главе седео је служитељ цркве, који јој је давао балсам утехе, говорећи јој о другоме свету, на коме ће се видети са свима милима и драгима. Кад је чула те речи, Меланијине очи синуше неким божанским сјајем. Она се усправи у својој постељи и махну му руком да приђе. За време целе своје бољке она .с њим није прозборила ни једне речи, није га удостојила ни једним погледом. Она је у својој узбуђеној машти гледала свог оца како драгану њеног срца хладно и озбиљно одсеца главу. Кад год би јој се Сансон хтео приближити, она би му довикнула: — Одлази испред мојих очију, неосетљиви џелате, који си ме лишио онога што ми је најмилије! Сад, на самртном часу пошло јој је за руком, да своје гнушање угуши. Она је осећала да је свом оцу неправду учинила и велики бол задала. — Оче — рече она с последњим напором — хоћете ли да олакшате самртне муке својој кћери? Ако хоћете, онда јој поклоните прамен Сен ЈКистове косе, да га понесе са собом у гроб, као једину утеху. — Ево ти га, мило моје чедо — одговори џелат и извади из својих недара један медаљон. — Од дана кад је он погубљен његова је коса затворена у овај медаљон висила на мојим боловима изможденим грудма, јер на неколико тренутака пред . његову смрт дознао сам .да те је познавао, да те је љубио ! »Поздравите ваше дете, вашу кћер и реците јој, да сећање на њу даје мојој души утехе на овом самртном часу! (( То су, моје дете, биле његове последње речи, које је твој отац добро упамтио! Ти тражиш од мене његову косу -— то доказује, да си и ти њега љубила! На другом свету, кћери моја, ти ћеш га наћи и с њим се састати! — Дај ми његову косу, оче — његову косу! Сансон јој даде медаљон. Уздрхталим рукама узе га Меланија, обасу пољупцима, и рече сузних очију. — Хвала ти, оче! Опраштам ти ! Еадост је лиши и оно мало снаге што је још имала у себи. С небесним осмеј«ом клону она у узглавље. И.у последњем уздаху, који јој се отео са самртничких усана, изустила је име Сен Шиста. Прев. Милица.

НА ОЦЕБЕ СЛИ^А ИЗ БЕОГРАДС^ОГ ДОИВОТА (свршктак) * Три дана је већ прошло како је Ђурица ступио у господин Миланову кућу.

Господин Милан је за то време смишљао, шта би најбоље било да учини са ЂурицОм, и најзад је смислио да га да на занат. Већ му је пашао и место код једног честитог мајстора, столара, кога је г. Мкпан по-одавно познавао. Уговорио је с њиме за три године, а г. Милаи да га одева за то време. Утврђено је и то да га сутра одведе и преда мајстору. Ђурица међу тим за ова три дана, ослободио се са свим у кући. Које поред Саше, које по доброти госпођиној , он се слободно кретао по свима одајама господиновог стана; госпођа га, је пуштала и у све собе, па је пред њим чак вадила и новце из писаћег стола, кад јој је требало. У опште држали су га, као да им је нешто своје. Тога дана, као обично, дошао је г. Милан кући на вечеру. — Дакле, драга Анђо, поче г. Милан, задовољно трљајући руке, ми у неколико приводимо крају наше богоугодно дело. Нашао сам Ђурици место, и сутра ћу га одвести мајстору. Дао сам га мајстор Јанку столару — ти га знаш, то је онај, што је и нама радио. Њему сам га дао зато, што је Јанко честит човек а и мој познаник, а изабрао сам му тај занат, што сматрам да је то добар занат и да се од њега може лено живети. Обећао сам га одевати за три године , док не иостане калфа. Надам се да ти то неће бити криво, јер све то изнеће врло мало, тако, да ни осетити нећемо, међу тим, њему ће бити много поможено. Ту г. Милан застаде мало и погледа у Анђу чисто као да је пита, па онда продужи: — Дакле то мало старог и преправљеног одела и рубља биће једина материјална жртва коју приносимо за Ђурицу, но осим тога, ако буде био добар, наумио сам да га зовнемо овда онда, о благим данима, к нама на ручак. Је л' да и то одобраваш ? На њега ће то утицати; неће се више осећати усамљен и напуштен од целога света; долазак у нашу кућу, џаша својтљивост и срдачни пријем, сазнање да има некога који се о њему бриие и стара, — све ( то омилиће му рад и — он ће бити човек! — Како год ти наредиш, рече Анђелија, благо, ти знаш, да ја само оно хоћу што и ти хоћеш. — Али пре но што га одведем сутра, настави опет Милан, ред је да га зовнем, те да му то саопштим и да га мало посаветујем. За то молим те позови га да дође. Не прође много и Ђурица стојаше пред господином својим као мали војник. Господии Милан га узе учити и саветовати. Саветовао га је од сваке руке. (На брзу руку начинио је читав план како ће га саветовати). Прво се старао да мудосадањи његов живот наслика што страшнијим бојама и да га увери како је био на ивици пропасти. За тим му је говорио о Богу, па онда о дуж,ностима које га очекују у новом животу. Учио га је да буде вредан, послушан и ваљан; да слуша мајстора, као оца свога; да избегава неваљалу децу и да само оно ради што му његови старији кажу, а за све то, обећао му је своју потпору и старање. За тим му је лепим бојама и разумљивим речима насликао будућност која га очекује, ако буде ову поуку примио, и ако се буде на занату онако владао као што му је казао. Ђурица је нетремице гледао у господина и чисто гутао оне речи. Изгледало је као да су те речи учиниле своје дејство, и г. Милан већ унапред се радовао успеху. — А сада, Ђурице, рече г. Милан, пољуби госпођу у руку, вечерај па онда спавај, па сутра на посао у име Бога! III. У полицији. Сутра дан кад је г. Милан устао и отишао у своју собу за рад, имао је шта и видети: писаћи сто му обијен, неколико стотина динара и нешто накита жениног однесено; по столу и у фиоци дар-мар — све испретурано — на столу међу хартијама. и осталим ситницама лежаше велики кухињски нож; он га узе у руке и виде како је иа врху мало савијен. »Нема сумње, ножем је обијен сто (( , помисли г. Милан. Узе разгледати Фијоку, и угледа одмах, на мекој дасци од Фијоке ужљебљено место, које се подудараше са ширином ножа. »Дакле, завукао је нож између горње табле од стола и Фијоке, па онда само таблу издигао и Фијоку заједно са закључаном бравом изву-