Policijski glasnik

БРОЈ 54

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

421

— Због кра-ђе, једва промуца Ђурица. — А шта си украо? •— Леб са пекарнице био сам јако гладан. — А познајеш ли овог господина? упита члан и ггоказа руком на г. Милана. Ђурица погледа на ону страну и сав поцрвене. — Да, познајеш га. То је твој добротвор. Лепо си му се одужио за његово доброчинство. — А ове златне ствари, и ови новци, настави, чији су? Ђурица гледаше у земљу, и премешташе шубару час у једну час у другу руку. — Кажи, јеси ли ти покрао ове ствари од госиодина. Ђурица непрестано гледаше у земљу, а груди му се надимаху од страха и узбуђења. — Ако лепо иризнаш, и обећаш да ће се ноправити, знај да ћемо ти и ја и господин опростити. Дакле?... Ђурица једва промрмља: — Јесам — Па зашто, болан, Ђурице, да то учиниш спрам твога добротвора и поочима. Видиш ли колико си невал^ао ? Зар он, узео те са улице, одео те, нахранио, огрејао, и побринуо се чак и за твоју будућност, па тако да му вратиш. Ти ниси тако мали, а да не би могао појмити колико си неваљао и колико си скривио. Ето иде Божић, највећи празник; цео ће свет да се весели, а ти да седиш у затвору. Замисли да ниси то учинио, како би и теби лепо било. И ти би ових дана у лепој и топлој соби, за трпезом пуном колача провео празник код свога добротвора. У њему и његовој племенитој домаћици стекао си био поново оца и мајку, то највеће благо, за које до сада ниси знао, па све те благодети проиграо си овом крађом, и у место свега тога, сада те опет, самохрана као што си и био, на сам Божић, очекује кужна хапса, јад, беда и невоља. Док је члан говорио, Ђурица је непомично стојао, са притиснутом шубаром на очима и тихо јецао ; за све време говора чланова нешто га је страшно стезало у грудима и мислио је да ће свиснути. Ледена кора, што му је покривала душу и срце, почела се топити под топлим речма члановим — и читав поток од суза грунуо је из очију Ђуричиних, праћен грчевитим и испрекиданим јецањем, које се најзад завршило са гласним плачем. И Ђурици би лакше. Он се необично осећаше, као никад дотле. И члан и љегов господин и цела соба изгледаху му чисто као озарени неком светлошћу, њему до сад непознатом. Кроз цело тело прожма га неко незнано осећање... хтео је нешто рећи , али не могаше... језик му се завезао од силних покрета душевиих. Најзад се прибра, спусти шубару поред себе, иогледа обојицу својим боним ногледом, па онда клече пред својим господином и тихим гласом проговори: — Опростите ми... За тим се окрете члану: — Ако ме још који пут видите овде — убијте ме.

* * * Од тога доба прошло је доста времена, и много се што шта изменило. Некоме је свануло, некоме се смркло.. Точак живота многе је прегазио, а онај, који је умео да му измакне, одјурио је далеко, заједно са временом. Живот буја — све брекће од живота — престоница наша цвета и гигантски напредује: улицама њеним јуре трамваји, а електрика их осветљава. Имамо лепе и широке тротоаре; коцкасту калдрму;ирекрасно уређене паркове и шеталишта ; позориште ; пуно доктора и уметника сваке врсте; лепу, униФормисану полицију; три политичке странке и сила божија новина! Једном речи све имамо и све је бујно кренуло наиред. И Ђурица се сретно иробио кроз таласе бурног живота, и ено га сада, где као први момак управља једном од највећих столарских радионица у престоници

Минули су дани, минуле године... време лети и оставља за собом прошлост... све се мења — само пред општинским парком сунчају се још једнако наши гамени исто онако као и пре, но само сада још у већем броју. М.

МАЛА РОКА ПРИПОВЕТКА Гија де Мопасана (СВРШЕТАК) Требало је бацити тело у воду, али он помисли на хаљине које покупи и сави, канапом који је имао у џепу веза, и баци у један дубоки вир, под стабло једног дрвета. Затим пође крупним корацима, дохвати се ливада, много заобиђе да га не би видели сељаци који су у тој далекој страни становали, и врати се на вечеру у обичан час, причајући својим слугама куда се шетао. Те ноћи спавао је, спавао је дубоким животињским сном, каквим морају спавати осуђени на смрт. Очи му се отворише на прве зраке сунца, и он очекну, мучен страхом да се злочин не открије, обичан час свога буђења. После тога морао је бити присутан свима истрагама. То је чинио као какав сомнабул, ухалуцинацији у којој је видео, ствари, људе као у неком сну, у облику пијанства. Само му је продиран крик Рокин кроз срце прошао. Тога тренутка хтео се бацити на колена нред старом женом, викну^ши: , Ја сам." Али он се задржа. И затим, преко ноћ, узе ципелице убијене и стави их на праг мајчине куће. И догод је трајала истрага, он је заводио с правога пута нсгражног судију. Миран, господар себе сама, лукав и насмејан, мирно је разговарао са чиновницима о свима претноставкама, побијао њихова мишљења, обарао њихове разлоге. Али, од онога дана када се истрага напустила, мало по мало постаде нервозан, раздражљив. Дрхтао је од најмање ствари, од најмање лупе скакао би од страха, дрхтао је од главе до пете када би мува пала на његово чело. Тада почеше оне његове помамне ноћне шетње по туми. Живот му је био несносан, отрован; ноћи и дане проводио је у ужасу; сваке ноћи привиђења су му се јављала. Закључавао се у своју собу, и нокушавао се бранити, али све је било узалуд. Ноктима се хватао за своју постељу, и ладан зној га је обливао, и он је у ноћној тишини слушао како избијају часови и дубоко куцање свога срца. И иесрећник је трпео више но што је и један човек икада трпео. У тим страховитим тренуцима била му је пала на ум мисао да се подметне под дрво у паду, на самом месту где је удавио малу Року. Због тога је и дао шуму да се крчи. Али када буква није хтела да му пребије крстине, он је, вративши се кући, дохватио револвер, али се није усудио опалитЛ. Тада бризну у плач, као дете, понављајући : »Вшие се нећу усудити, више се нећу усудити!« Затим паде на колена и зајеца »Боже мој! Боже мој! (( , и не усуђиваше се погледати ни на прозор ни на сто, на коме се револвер сијао. Када се подигао, рече гласно : »То дуже не може трајати, треба свршавати." Од-звука његова гласа прође га језа целим телом. Требало је наћи начина како да се умре, какво лукавство, на које не би могла пасти ни најмања сумња. Завидео је осуђеницима које жандарми воде на губилиште. Ох! када би могао наћи кога који би хтео опалити на њ! И одједном нешто чудно паде му на ум ! Реши се да пише истражном судији, да му призна све, да прикаже себе сама. Замолиће га, заклеће га —- знајући га као старога пријатеља, поуздана, дискретна — да не каже никоме ни речи, а он ће тада имати снаге да сврши са самим собом. И нека необична радост испуни му срце. Када буде спустио писмо у поштанско сандуче, тада ће се опрезно, да га нико не види, стрмоглавити са врх куле, и наћи смрт на оштром стењу испод куле. При паду сломиће и мотку на коју се у свечаие дане развијала застава, и заједно са мотком стрмоглавиће се. Ко ће моћи ту посумњати? И с места поче писати. У писму није ништа заборавио, ни једну иојединост злочина, ни једну појединост из свога етраховитога мучења, и заврши га, извештавајућн свога пријатеља, да ће сам осудити злочинца, и замоли свога пријатеља да се постара да се никако не окаља његова успомена. Кад је довргиио писмо, дан се био родио. Написа адресу, и лаганим кораком сиђе на-улицу до белог поштанског сандучета, и баци га унутра. Када се брзо вратио кући, осетио се снокојан, ослобођен, спасен. Кроз прозор је гледао када