Policijski glasnik

БК)Ј 16 и 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

јању и исправљању тела, примајући материјал од оног испод себе и дајући га оном изнад себе, иђаше на вечеру у прчварницу, мртав од умора, тешких ногу, подбувених дланова, гтобељених трепавица од малтера; али задовољан, носећи свој поштено стечени новац завезан у марами. Сада је излазио не бојећи се иикога, јер га његова бела маска добро скриваше а он је приметио да се погледи полиције ретко заустављају на правим раденицима. Био је миран и ћутљив. После толиког умора слатко је спавао. Што је најглавније сада је био слободан. Најзад сљедова врховна награда: пријатељ. Пријатељ му беше један младић, зидар као и ои, по имену Савиниен, сиромашан лимузански сељак, црвених образа, који дође у Париз са завежљајем на крају батине о плећима. Клонио се је једног винарског трговца а недељом је долазио у цркву. Шан-Франсоа заволе га због његове крепкости, пристојности и часности, свега онога што је он сам тако давно изгубио. Та љубав не беше друга, до нрава очинска. А Савиниен мекана и егоистична природа, пушташе да све иде како иде, задовољан само што је нашао садруга, који с њим заједно дели страховање од винарског трговца. Ова два пријатеља становали су заједно у некој доста чистој механи; ну како су њихови извори били доста узани, бише приморани пустити у исту собу и трећег друга, старог Оверњанца, мрачна и грабљива, који нађе начина да, од своје мршаве зараде, заштеди, су чим би купио имања у својој земљи. Жан-Франсоа и Савиниен готово се не раздвајаху. У данима одмора ишли би заједно у дугачке шетње по околинама Париза, и ручали би под хладњаком у једној од крчмица, где има много печурака у сосовима и безазлених ребуса у дну тањира. Жан-Франсоа слушао би тада разне ствари, за које не знају они, који су у вароши рођени. Научио би имена разних дрвета, цветова и биљака, и доба разних жетава; слушаше нетремице хиљаде појединости о раду пастирском и јесењем засејавању, о зимском раду, о дивним светковинама за време жетве, о берби, о вршењу и о шуму водеиица крај обале; даље о вођењу коња на појиште, о ловљењу по магли и нарочито о дугим селима око лозове ватре, прекраћеним причањем чудноватих историја. Он откриваше у себи самом један извор уображаваља, дотле непознат, налазећи чудновато уживање у самом причању ствари, пријатних, тихих и монотоних. При свем том једна га бојазан узбуђиваше, а та је да Савиниен не дозна његову прошлост. По каткад измакне му се по нека нејасна лоповска реч, или гадан покрет, траг његовог ужасног негдашњег живовања, и он осећаше бол, као оиај човек коме се старе ране иозлеђују; а у толико више, што му се чињаше да види, како се, код Савиниена. буди шкодљиво љубопитство. Када га младић кушан насладама, које Париз пружа и најсиромашнијим, загшткиваше о тајнама ове велике вароши, Жан-Франсоа претвараше се да не зна и обрташе разговор на друго; али он, од тада па на даље, примећавао је велику узнемиреност код његова пријатеља. Доиста она није била без основа, и Савиниен не мога остати дуго наиван друг, какав је био до тад од његова доласка у Париз. И ако му грубе и бурне веселости каванске уливаху одв.ратност, ои беше дубоко узбуђен другим пожудама опаснпм по неискусност двадесето-годишњег младића. Када дође пролеће, он отпоче да тражи усамљеност и луташе с почетка испред осветљеиа уласка хотела, у којима су балови, а кроз које улажаху срећни парови, држећи се испод руке и говорећи тихо. Потом једне вечери, када јорговани мирисаху и када беше, још примамљивија обзнана кадрила он прекорачи праг; и од тада Жан-Франсоа примети код њега постепено измењивање обичаја и спољашњег изгледа. Савиниен поста кицошнији и расипнији; често је узајмљивао од свога пријатеља његову бедну штеђевину, коју заборављаше да врати. ЖанФрансоа осећао је се напуштен. невесео, тугоморан, и ћутао је. Мислио је да нема право корети га; али његово проницаво пријатељсгво имађаше неодољивих предосећања. Једио вече, када гегуцаше по степеницама механе, удубљен у предубеђења, он чу у соби, у коју хтеде ући, некакав дијалог гневних гласова, међу којима иознаде глас старога Оверњанца, који станује с њим и Савиниеном. Стара навика иеповеравања заустави га на прагу, и он поче слушати узрок ове узнемирености.

— Да, викао је Оверњанац, ја сам уверен да је неко отворио мој сандук и одатле из кутије украо три нанолеона; и тај који је извршио обијање није нико други, до један од мојих другова, који овде спавају, мањ ако није Марија слушкиња. Ова ствар се тиче и вас толико исто колико мене, пошто сте ви газда куће, и ја ћу вас предати власти, ако ми не допустите иретрести торбе ова два зидара. Моја бедна уштеда! Још јуче је била на свом месту, и ја ћу вам рећи какви су, да не бих, ако се ма где нађу, био окривљен као лажов. Ох! ја их познајем, дивни моји луидори, видим их као што вас видим. Један од њих био је мало више од осталих у употреби, од зеленкаста је злата и има на себи лик великог Имиератора; други је са ликом неког крунног старца, који има перчин и еполете, а трећег, који има лик Филипа са наобрасцима, ја сам обележио мојим зубима. Ето то је што ме неће преварити. Знате ли ви да ми није требало више него још два, као што су ти, па да платим виноград. Хајдмо! претресите са миом рубље мојих другова, или ћу да зовем стражара! — Па добро, одговори гостионичар, тражићемо са Маријом. У толико је горе ако ви не нађете ништа, а зидари се наљуте. Ви ме приморавате. Душу Жана-Франсоа обузе страх. Он се сети оскудице, омањих позајмица Савиниенових, и суморности, коју је код њега приметио од пре неколико даиа. Међутим он не хоћаше помишљати на крађу. Он слушаше Оверњанчева дактања, у жестини тражења, стезаше своје песнице на својим грудима, као да хтеде угушити силно куцање срца. — Ево их! продера се одједном грамжљиви победник. Ево их! моји луидори, моје благо! И то у празничном прснику оног малог лицемера Лимузинца. Видите газда, они су онакви, као што сам вам рекао. Ево Наиолеона, и човека са перчином и Филипа, кога сам огризао. Глете зарез. Ах! мали нитков! са изгледом свеца. Ире бих био посумњао на оног другог. Ах! зликовац! потревиће робијашку тамницу. У овом тренутку Жан-Франсоа чу добро нознате кораке Савиниенове, који се полако пењаше уз степенице. — Дуго ће се пети, помисли он. Три су спрата. Имам времена. Па, отворив врата уђе, блед као смрт у собу, где виде гостионичара, запренашћену собарицу у једном углу, и Оверњанца на коленима међу распреметаним гомилама, како страсно грли своје парчиће злата. — Доста једном, рече он потмулим гласом. Ја сам узео тај новац и сгавио га у сандук нашег друга. Али то је сувише гнусно. Ја сам лопов, али не Јуда. Јавите полицији. Ја нећу бежати. Само треба да речем неколико речи на само Савиниену, који долази. Најпосле дође и мали Лимузинац и, видев да је злочин откривен, сматрајући себе за изгубљена, оста тамо укочених очију и опуштених руку. Жан-Франсоа скочи, обеси му се о врат, као да хтеде да га загрли; уколути уста над ухом Савиненовим и рече му тихим гласом који моли: — Ћути: По том обрнув се осталима: — Осгавите ме сама са њим. Нећу отићи, велим вам. Закључајте нас ако хоћете, само нас оставите саме. И иокретом заповедничким показа им врата. Они изиђоше. Савиниен изломљен очајним стањем, спусти се на једну постељу, обори очи не разумевајући ништа. — Чуј, рече Жан Франсоа, ухватив га за руке. Ја погађам. Ти си украо три наполеона, да за њих купиш какве дрангулије некој девојци. То би те стало шест месеци робије. Али човек отуда излази само да се њој опет врати, и ти би постао редован гост кривичних судова и тамница. Ја сам провео седам година у Жен-Детни, једну годину у Сент-Пелажи-у, •гри године у Поаси, пет година у Тулону. Сада немај бриге. Све је уређено. Ја сам дело свалио на моја леђа. — Несрећник, повика Савиниен; али се нада већ нрепорађаше у његовом ирезривом срцу. — Када је старији брат под заставом, млађи не одлази, одговори Жан-Франсоа. Ја сам твој заменик и то је све. Ти ме љубиш мало, зар не? Платио сам. Без детињарије. Не одбијај. Они би ме поиово оковали једног од ових дана, јер ја сам побегао испод надзора. И сем тога као што видиш, онај живот онамо, биће мање тежак за мене, него за тебе; а ја не