Policijski glasnik

236

с ПОЛПЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВГОЈ 31

Како појављени господар Јелица о овоме суду није поднела никакових видљивих и законих доказа, то суд општине крушевачке на основу § 466 грађ. судског поступка Решењем овим упућује појављеног господара Јелицу жену Петра Матића, овд. терзије, да од данас, па за петнаест дана, од дана пријема овога решења, подигне редовну тужбу, за скинуће пописа и доказивање права својине, на пописану покретиост код надлежног суда и о томе овај суд увери, — иначе по истеку овога рока, суд ће пристуиити наплати дуга, за повериоца Марка, из пописане покретности. Решење издати Јелици о препису. Од суда општине града Крушевца Бр. 2511, 30 јула 1899 године Крушевац. Деловођа. Кметови. ц Задатак. Општински писари! који је суд надлежан, за суђење овога спора, који има Јелица према горњем решењу општ. суда да подигне ? ♦ • ЦЕЗАРИНИНА ОМРТ ПРИПОВЕТКА Катула Мандеса Та се страховита драма одиста догодила. Такве ствари канда бивају по некој свирепој и свемоћној вољи. Им.ч један злочини Бог. Она и њена мајка после смрти очеве, остале су са дуговима и пале у велику сиротињу. Како да се одужи? Како да се живи? Оскудица им је била у толико тежа у колико су пређе знали за угодност, благостање, па чак и раскош. Отац, сликар портрета, зарађивао је много новаца, трошио их врло брзо, не водећи рачуна о сутрашњици. Ручкови, иутовања, светковине у великој радиогшци, вршење свега што му је на ум пало — све је то односило грдно суме. Ни паре заштеђене у каквој фијоци , али скупоцени накити на сваком кораку. Оада су остали без икаква прихода. Прошло је неколико недеља како су последње наките заложили у Мен-де-Писте, и слике, и јапанске бронзане кипове, и кинеске вазе, и венецијанске лустрове. Сваки час чула су се љутита звоњења поверитеља: Оверњанац који је донео дрва, пиљарица која је дала јаја на веру. Зврр...рр...ррр!... Праље суужасне; оне шаљу своје мале помоћнице, јаднице у кошуљи, које врло дуго звоне — јер их звоњење забавља — и то каткада по ритму какве песме у моди. Зврр...рр...ррр!..., по такту: »Погледах гореунебо! (< Свеједно, неће им се отворити. Решиле су се да не силазе доле, — јер немају — новаца. Али још јаче, бешње звоњење трешти и изазива, и надвлађује апатију, у коју су мати и кћи пале. Отварају врата, ларма од претње и тиха извињавања. Цезарина је излазила из тих сцена саломљена, посрамљена, сва црвена од стида, пуцајући што мора да даје рђаве изговоре људима који су имали право. И како није имало новаца, нису ложили, нису" јели, своје рубље сама је прала. „Ако," мислила је Цезарииа. И враћала се у атеље, некада тако сјајан са богатим застиркама, тако весео са чудним и ретким накитима, а сада са свим наг, хладан у јасном и свиреном дапу, где мајка, Талијанка, некадашњи модел сликарски, коју је бол од једном остарио, проводи цело време грејући на малој машини каву са млеком и шећерним хлебом, што је несито, облапорно јела. И тада је Цезарина, лепа, двадесетогодишња, интелигентна и поносита, осећала како јој снага нестаје и јецала у једном куту, са челом наслоњеним о зид. Она се бунила против судбине. Она ће се борити, она ће победити! Она ће зарађивати толико да храни своју матер, Да храни саму себе! Сиротињски, али опет да живи! Вешта сликању, музиКална, она је тражила часове. Нашла их, више него што је хтела. Људи су се одушевљавали том храбром девојком, одгајеној у нераду и задовољству, која је примила рад и беду, без суза, са мушком срчаношћу. Међу свима лепим великим госпођама, којима је њен отац правио портрете, била је мода узети Цезарину деци за учитеља сликања или музике. Створила се читава нежна легенда о Цезарини, која се из рана јутра пењала на омнибус да иде на часове, цео дан јурила по калдрми, и у вече се враћала кући, уморна, изломљена, озбиљна и свесна испуњене дужности. Хвалили су је, пазили су је. Плаћали су је добро, не рачунајући и поклоне. У кући су оиет

лепо живели. Повратила је неке наките из заложнице. продала их, удесила и наместила очеву радионицу, трпезарију, две собе. Али, благостање'не потраја. У једној кући где је давала часове, брат њених ученица, младић, ватрено се заљуби у њу, и хтеде је узети. Да ли га је она волела? Можда. Напуштени и остављени радо примају утеху љубави; сироче је хтело да га срећа усвоји. И од тога се начини велики скандал. 0 њој стекоше уверење да лови мужа. У јавном мњењу има таквих наглих нреокрета. Зар она ца води рачуна о својим учеиицама! очевидно, она је цео свет вукла за нос! па њене шетње омнибусом и пешице! Ах! како се човек вара! Јунакиња? ни надик: сплеткашица! У осталом, није честито знала ни клаш^р ни сликање. Изгуби једно место, за тим друго, и најзад |Јој не оста ни једно. Савршен пораз ! Више јој ништа не остаде. Беда, опет беда! Мајка у радионици, која је и но други пут остала без намештаја, још саломљенија, још јаднија, ненрестано греје каву с млеком и зашећереним хлебом. И ако би отварала уста, говорила би сурово, срамне речи, како се не једе ништа, како нема пресвлаке за постеље, како нема угља. Зврр...ррр...рр!... опет јаднице у кошуљи, које свирају на звонцету једну мелодију из оперете, и лупају рукама о врата. Када је свака нада била изгубљена, када је пиљарица отказала јаја, дрвар дрва, а месар месо; када је мајка, најзад, осушена, блода, у хладној соби остала без каве са млеком и шећерним хлебом, тада се у сред те беде јави Леокадија Тригшје. Леокадија Трипије, коју су звали Мама, гнусиа мама, која је упропастила толико лепих јадница, обећавајући све онима, које немају ништа. »Скини кошуљу, имаћеш хаљину!« И она дође са предлозима: један господин, врло прикладан, готово још млад, који је виђао Цезарину још док јој је отац био жив. И то не само за једанпут. Нудио је засебну кућу, месечно издржавање, и у напред, за изравњавање малих дугова, десет хиљада динара, и то одмах. Нема много таквих људи! Оно што јој она ; Трипије, говори, не говори у своме интересу, него у интересу Цезаринином, и кајаће се ако пропусти овако лепу прилику. Сама не тражи ништа; у овом случају посредује једино што је добре душе! Још није све ни свршила, када је Цезарина дохвати за рамена и избаци на степенице, као какву прљаву ствар, коју је пакостан сусед кришом оставио пред врата. Али, мајка је из друге собе викала: »Одиста, десет хиљада динара, много новаца одмах ! И беда поче још бешње, страховитије давити Цезарину. Продате су и носледње траље, столице су саломљене и отишле иа ватру, под хаљином нема више сукње, нема више кошуље нод хаљином. Она узајмн 1 динар од служавке са трећега спрата, не врати, и ие смеде излазити ни на степенице. Мајка, посматрајући угашену ватру у камину, машући главом нонављала је: »Десет хиљада динара, десет хиљада динара.« И најзад, када се већ више није могло живети, Цезарина отиде код Маме. „Добро, рече, хоћу. Сутра, код господина. Али, данас, дајте ми један златник, не вигае.® Леокадија Трииије даде јој двадесет динара, као што нриличи добром трговцу, који у напред капарише своју робу. Сутрадан, Цезарина отиде код »господина,® као што је и била обећала. Одиста, није био сувише стар. Блага изгледа, гледао ју је са страсном нежношћу. Впла је мирна, врло хладна, одлучна. Она рече: — Десет хиљада динара, је л те ? —- Да, десет хиљада динара. — Где су ? — Ево их. Она узе завежљај банака, седе за сто, написа нешто, метну банке у коверт. — Зовните вашега слугу. Слуга уђе. — Однесите ово писмо по адреси, одмах. Када су били сами, он јој хтеде приступити. — Чекајте, рече му. Он није ништа разумевао, и гледао је зачуђен, можда и посрамљен. Када је протекло четврт часа, она рече: — Ваш слуга је стигао к мојој мајци. То је добро. Сада, чујте ме. Ја сада имам да бирам између два срама: проституције и крађе. Ја претпостављам крађу.