Policijski glasnik

318

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 41

— У толико горе... — Вуците се до ђавола! Али је Лужин већ и сам излазио, не довршивши својих речи, провлачећи се поново између стола и столице. Разумихин овога пута устаде, да би га пропустио. Не гледајући ни на кога, па чак не климнувши главом ни Зосимову, који му је већ одавно давао знаке, да остави на миру болесника, Лужин изиђе, подигпувши из опрезности свој шешир управо до рамена, кад је, сагнувши се, излазио кроз врата. Чак и на прегибу леђа његових као да се у тај мах могло видети, да односи са собом ужасну увреду. — Ама, како је могуће, како је могуће*на тај начин? говорио је пренеражени Разумихин, климајући главом. — Оставите, оставите ме сви! у беснилу иовика Раскољњиков. — Ама хоћете ли ме најзад оставити на миру, мучитељи! Ја вас се не бојим! Ја се никога, никога се сад не бојим! Одлазите од мене! Хоћу да сам сам... сам, сам, сам! — Хајдмо! рече Зосимов, климнувши главом Разумихину. — Та, молим те, зар га је могуће сад оваког оставити? — Хајдмо-те! постојано понови Зосимов и изиђе. Разумихин се замисли мало, па потрча да га стигне. — Могло би бити горе, кад га не би послушали, рече Зосимов већ на степеницама. — Не смемо га дражити... — Шта је њему? — Кад би се само могао везати за какву пријатну мисао, лако би ми било! Мало пре је био још снажан... Видиш, он има нешто у глави! Нешто тешко, што га притискује... Тога се ја веома плашим; а биће да имам право ! — А можда је то овај господин, овај Петар Петровић! По разговору њиховом изгледа, да он хоће да узме његову сестру и да је Рођа о томе, пред саму болест, добио писмо... — Да; баш сад га је донео ђаво овамо; можда је све покварио. А јеси ли ти опазио, како је Раскољњиков према свему равнодушан, на све оћуткује, изузевши једну ствар, која га свагда заинтересује: оно убиство... — Јест, јест! прихвати Разумихин; — сасвим сам добро запазио! Интересује се, плаши се. То су га застрашили баш оног дана кад се разболео, у полицији, код кварталног старешине; пао је у несвест. — Ти ћеш ми то вечерас испричати потање, а ја ћу ти после што-шта рећи. Он ме веома занима, веома! Кроз по сахата свратићу да видим... Запаљење, у осталом, неће наступити... — Баш ти хвала! А ја ћу дотле да причекам код Пашењке и послаћу Настасију, да га надгледа... Раскољњиков, оставши сам, с нестрпљењем и мрзовољом је погледао на Настасију, али је ова још оклевала да оде. — Хоћеш ли сад да пијеш чаја? упита она. — Доцније! Хоћу да спавам! Остави ме... Настасија изиђе. (Наставиће се).

ИЗ СУДСКЕ МЕДИЦИНЕ * (НАСТАВАК) 12. Пример Самоубиство иостигнуто ударом шиљастог метка у срце. Често се дешава, да су отвори од рана, које производе убојни меци, тако малени, да човеку изгледа просто невероватно, дј\ је услед такве повреде могло извесно лицС остати на месту мртво. Овај је случај такође вредан пажње, што је отвор ране био и сувише мали, а био је произведен шиљастом куглом. Да је то био случај самоубиства, служило је за доказ и то, што су у цепу лешине нађени меци, који су се потпуно слагали са мецима у лешини нађенима. С леве стране груди, од прилике код шестог ребра, нађено је једно тврдо, мрко-црно место, величине једног талира, и покрај тога, на томе месту беху маље опрљене. У средини тога опаљенога места била је раница оштрих ивица, и готово се могло рећи, да није била ни иоле отворена, јер је личила просто на убод. На шестом ребру нађена је такође рана оштрих ивица. Кугла је отишла даље право у средину срца, и прошав кроз њега пробушила је плућну ивицу, па се задржала у леђима, те није ни могло бити излазног отвора. Метак је лако нађен.

13. Пример Смрт ироизведен а иовредом аречаге. Некакав калФау једној свиларској радњи имао је једну љубазницу. Једном се због неке обичне ствари посвађају њих двоје, и он испали из пиштоља један метак на њу. Она паде, али не одмах мртва. Другим метком, који је имао, тај раденик, покуша да одузме себи живот, али ипак промаши. Још жива његова љубазница рече му да се прободе, и он то одмах и покуша са једним нолгем, који је служио за сечење хлеба, и са два бријача. Кад је видела још жива девојка, да јој је драган још у животу, она му рече, да би се могао обесити! Он иокуша и то; веже мараму о врата, и нокуша да се обеси, при чему изгуби свест. Девојка је готово одмах и умрла, а он би затворен, и доцније осуђен на смрт ; царском милошћу смртна казна замењена му је робијом. Три дана по извршеном убиству сецирана је лешина, и онда је већ била позеленела за распадање. Између седмог и осмог левог ребра прокуљао је стомак у величини дечје главе. Сиољашња је рана била дугачка два цола, а отвор јој је био велик један цол. Ивице ране биле су унутра угнуте, влажне и несугилиране, а овде се онде могаху видети црно-сиве тачкице од барута. Оба су ребра била неповређена, а ни једна џигерица није имала крви. Ни срце, ни велики крвни судови нису били повређени, већ је само цела лева половина прегаче била поцепана и на њој су биле неједнаке јако сугилиране ивице. Услед тога што је тако била поцепана пречага, стомак је могао да се крене са свога места. Трбуигаи органи нису били повређени и код њих није било ни трага од кугле. Као што се види, смрт је овде произведена несумњиво повредом пречаге. 14. Пример Сумња у самоубиство. Ране од метака у џигерици. У Фридрхисхајну су иашли на сокаку мртвог једног младог човека. Кад је стражар чуо пуцањ, он је потрчао у правцу, где је чуо нуцањ, и учинило му се, да је видео, да некакав човек бежи. Та околност, као и то, што је револвер нађен на петнаест корачаји од лешине, породи сумњу код иследника, да је то био случај убиства. Ухапшене су биле одмах две сумњиве особе, и код једне је нађено и праха и олова, али пошто се те кугле нису могле употребити за онај револвер, то обе особе буду одмах и пуштене. При сецирању је нађена велика, округласта, два цола у пречнику велика рана од метка, са опаљеним ивицама од барута. Куршум је ударио у срце, а повредио је и џигерицу. По спољашности ране увидело се, да је пуцано из близине, што је већ близак доказ за самоубиство, а уз то је још и нађено у џепу лешине писмо, у коме вели, да самовољно одузима себи живот, те је тако утврђено, да је то био случај самоубиства. (Наставиће се).

Р А С П И С *) Свима полицијским и општинским властима (СВРШЕТАК) 56. Јован Ђорђевић из Салаковца, окр. пожаревачког. 57. Јован Станисављевић - Пантовац из Дружетића, окр. ваљевског. 58. Милутин Ивановић из Жагубице, окр. пожаревачког. 59. Мијаило Јанковић из Крагујевца. 60. Мита Туфегџић из Вранова, окр. подунавског. 61. Марко Станишић из Моштанице, окр. подунавског. 62. Никола Јовановић из Веограда. 63. Никола-ГачаЏоловић из Бугарске, осуђен у Неготину. 64. Никола Јовановић - Сердар из Турске, осуђен у Алек-

синцу.

65. Никола Јоновић -Радин из Табаковца, окр. крајинског. 66. Никола Гавриловић из Аустрије, живео у Београду.

*) Никодије Микић, из Д. Видова, осуђеник беогр. казненог завода, за кога смо у прошлом броју донеди потерницу, — ухваћен је по извешћу управника завода, још концем јуда тг. на неко.шко' дана по извршеном бегству. С тога је погрешно донета његова слика поново и престаје свака потреба за тражење његово. (Ур.)