Policijski glasnik

ВРОЈ 46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

355

Љубопитство је било заголицано, а сујета подстакнута у највећој мери и госпођа најпосле пристаде да се са њим ту код гоепође Наце састане. Нешто јој се то учини врло лепо и романтично: да неко клечи пред њом и да јој изјављује како је обожава... А како се свршио тај састапак? Доста је кад вам казкем, да је мужу једнога дана пало у очи оволико њено дружење са госпођа Нацом и да је својој жени то даље забранио, а ова му подвикнула: »А шта ти та стара душа смета? Ја волим њу више него своју мајку, и нећеш ме никад од ње раставити, иа ма шта било!® Ето, то вам је госпођа Наца. Стари отров у новом облику. И тешко том дому кога се она дотакне. Милорад Ј. Митровић

ЗЛОЧЖН НА НОТРДАМОКОЈ ДРКБИ КРИМИПАЛНА НОВЕЛА Има више година како је у Паризу расправљан један од најнеобичнијих кривичних процеса. Пред поротним судом стајао је као оптуженик неки млад адвокат из Лиља, по имену Лусиан Пре, који је оптужен за убиство, и то за убиство своје жене. Тужба је гласила, да је Пре своју жену, једном приликом, кад се са њом био у Паризу испео на кулу Нотрдамске цркве, отуд гурнуо доле, и да је на тај начин убио. Поротни суд имао је да расправи питање: је ли ово убиство извршено у свесном или несвесном, неурачунљивом стању ? Од тројице судских лекара, чије је мишљење затражено у овој ствари, један једини се изразио за то, да је дело извршено у »неурачунљивом стању«. Али на жалост његова теорија о »убилачкој манији® предусретнута је општим смехом. Ко би смео рећи, да није он имао у неколико, а можда и сасвим право? Може бити да су сви о оптуженоме судили под свежим утисцима извршеног злочина? За време истраге прикупљено је толико материјала, толико података, који су теретили оптуженика, да су поротници морали изрећи вердикт, да је дело свесно и с предумишљајем извршено. Судбу оптуженикову знатно је погоршало то, што је према државноме тужиоцу, једноме високообразованом правнику, стојао као бранилац оптужеников некакав слаботиња адвокат. Говор државнога тужиоца беше духонит и стваран, а одбрана браниочева слаба и оскудна дубљим разлозима. Једино што је свршетак одбране скренуо на себе пажњу и суда и публике. Али тај свршетак одбране беше дело ■—• самога оптуженика. То беше тако звани „меморандум® његов који је предао био још много раније, пре суђења, своме браниоцу. Тај акат гласаше: »Верио сам се, али морам искрено признати, да сам према својој заручници осећао веома мало симпатије. Успомена на једну ранију љубав живљаше још у мени и ја стојах пред овом новом везом као човек, који је са њом задовољан. али уједно према њој и доста равнодушан. Даље, морам признати и то, да сам на пет недеља — а не на пет дана, као што се у тужби наводи, — под видом иословних околности, отпутовао у Париз. У самој ствари ја сам отпутовао у Париз само за то, да се од оне раније везе, од које се још све једнако нисам умео одрешити, коначно ослободим. И то је истина. да сам се том приликом познатим уживањима занео и опио. И томе иогледу признајем, да су тачни они подаци, који су истрагом прикупљени. Вратих се у Лиљ још потпуно обузет осећајима, који се подгреваху у мени, услед потоњих доживљаја. Сад ми се чињаше, да је корен те страсти много дубље засађен у моме срцу, но што раније мишљах. Поколебах се: да ли могу чисте савести ући у ову нову везу или ће бити боље, да оца моје заручиице, господииа Лемелијера, разрешим од обећања, које ми је дао. Али убрзо после тога изврши се у мени нека необична промеиа. Помисао на моју милу и добру заручницу, у чијим јасним очима, што очаравају, ниси никад могао назрети никакву рђаву мисао, разагнала је мучне успомене на прошлост. I

Дођох до убеђења да она страст, коју осећах према оној другој, што је свом снагом своје младићске душе вољах, не беше ништа друго, до последица једне успомене из младости. А на против, да она наклоност, коју осећам према овој, што ми тако вољно и с поверењем пружа своју руку, није друго, до чиста љубав, а то ће рећи једно тихо иристаниште, у коме ће моја измучена душа наћи одмора и спокојства. Наши односи постајали су из дана у дан интимнији. Није прошло много времена и ја примегих, како њезино присуство умирујући утиче иа мене и како ме њена мирноћа и кроткост чисто заноси и у најпријатније снове уљуљкује... Изгледало је као да сам дуго лежао у некој љутој грозници и да ме она сада лечи додиром својих нежних прстију. Сматрах да је прошлост умрла и сарањена и — ћутах. Мој таст жељаше, да нрву недељу нашег брачног живота проведемо у Паризу. Његова ћерка — моја жена — која је своје девојаштво у најстрожој самоћи провела, још није видела престоницу, те је он хтео, да она, пре но што би се ми стално настанили у једноликој, простој паланци, бар један упечатак прими од престоничког сјаја и богаства. Да је било по нашој жељи, по жељи мојој и моје жене, ми би смо се повукли у неку варошицу на Југу и ту би, у слаткој осами, провели 3—4 недед>е. Нисмо били ни 2—3 дана у Паризу, а нотребу осаме осетили смо у већем степену но раније, те с тога неколико дана не излазисмо из хотела ни на улицу. Нас се није тицала хука и граја улична, баш као да и није допирала до наших ушију. Но и за то време ја изађох у варош у два маха. Једном да посетим неког мог друга, кога не нађох код куће, те му оставих само своју карту посетницу. Другом приликом, пак, гоњен неком неодољивом чежњом, — не да видим своју стару љубазницу — него да видим она места, на која сам њу кад што водио и да видим она предграђа порочнога Париза, у којима сам се често проводио, а на која сам већ готово и заборавио био. Нећу ни да покушавам да објашњујем ову жељу, која ме је вукла на та места, пошто је ја сводим на просту жељу за надражењем и голицањем нерава. У први мах опирао сам се овој чежњи, која ме је својом тиранском моћи толико пута присиљавала, да по читаве ноћи блудим по тим збориштима — разврата. Да бих свој излазак у варош оправдао, ја сам измислио да ми се онај мој друг тешко поболео и да жели са мном говорити, те да је у реду да га посетим. Моја жена, не слутећи ништа и не сумњајући у моје казшвање, рече ми: — Па ти онда мораш ићи к њему... Иди, и због мене се не узнемируј... За то време написаћу писмо оцу... Њезино поверење ме постиде и ја оборих очи у земљу. Оставих је саму и иосетих неколике концерт-сале и ђачке каване. Бејах и у неким балским локалима. Свугде где одох, сретоше ме стари утисци и удисах воњу давно прошлих дана. Старе успомене оживеше и као у рђавом сну кидиоаху на мене. Заборавих на све обзире, не осећах никаква сажаљења — према њој, коју сам код куће оставио. Истину морам ххризнати, да ипак нисам био добро расположен. Спопаде ме нека туга, која с часа на час постајаше све тежа. Не учиних никаква покушаја нити помишљах на то да је се отресем. На против мени беше право, што осећах то — болешљиво задовољство. Тако бих пратио очима неку девојчицу или бих стао код неког стола и посматрао бих га укочена погледа као предмет мени сасвим туђ, непозпат. Око 2 сата после пола ноћи затекао сам се у некој кавани на десној обали Сене. Приђе ми момак каФански и позва ме да се удалим, јер ће, вели, кафану да затварају. Реших се да идем кући... Жена моја не беше још ни трех^ула, очекујући на мене. Кад уђох она ме упита гласом, који издаваше хвену забринутост: — Ала ми је дуго било време. Доста збуњено јој испричах, да сам свог пријатеља нашао веома болна у постељи. Сутра дан продужи се наш дотадашњи тих живот. На два дапа после тох'а, баш за време доручка, рећи ће ми жена: