Policijski glasnik

т

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 49

изиђе из затвора са мокрим сламкама у коси! Никада! Човек или има достојанства или га иема. Осам дана и осам ноћи ломио се у ужасној трзавици, борећи се противу очајања, покушавајући да дигне гтаву и устане из смрвљености у коју је пао. Најзад, он подлеже и признаде да је побеђен. Био је изгубио битку. И једно вече, сломљен, у очајању, пада на колена: — Боже мој! рече плачући, опрости ми што сам данас без храбрости. Ја сам се патио тридесет година, осећао сам како ми се тело суши, како ми се кожа збира, како ми се вид губи, како ми крви нестаје, како ми коса и зуби испадају. Одупирао сам се и глади, и жеђи, и самоћи. Имао сам намеру која ме је држала у мојим напорима, имао сам циљ живота. Сада, жељу моју не могу испунити. Циља је сада на свагда неста;ш. Обешчашћен сам сада. Опрости ми што напуштам своје место, што се уклањам из битке, што се повлачим као кукавица каква. Не могу више. X Затим га упорност и гнев опет о ч бузеше: — Не, новика он, не, по хиљаду пута .не! Неће се моћи рећи да сам ја мој живот изгубио ни за шта. Не! ја нисам побеђен! ја нећу бежати! Не, ја нисам кукавица! не, ја ни минута нећу спавати на влажној слами тамничној! Не, друштво неће бити старије од мене! И заточеиик умре те ноћи, нобеђен као Брут, велики као Катон. Умро је херојски од рђавога варен.а. Био је појео сву сламу. 8.

БЕРЛИНОКЕ ПРОПАЖДЕ, ЛОПОВИ И ВАРАЛИЦЕ (НАСТАВАК) Несрећа га је приморала, јер није имао од чега да живи, те је морао да оде у житницу. Прво што је приметио, била је хрна разбијених црепова, што је он разумео, као да дух није био задовољан са доручком; можда нак није био задовољан са вином — по свој прилици за то је разбио чинију и Флашу. Фриц Хамстер погледа плашљиво свуда унаоколо, и опет се зачу онај тајанствени глас: »Фриче Хамстеру, ја потребујем цигара! Вечерас ћу доћи по њих — с Богом!« Целог дана био је Хамстер миран, а у вече остави на оно исто место цигаре. Од тога је дана дух сваки пут имао нека нова наређења за Хамстера. Овај, како је био неописано глуп, није ни сумњао, да нема посла са духом старога Цанцига, и колико му је год било могућно испуњавао је скупе жеље његове. А и шта не би човек чинао, само да има мира? Најпосле се он и привиче на такав свакодневни саобраћај с духовним светом. Па ипак му дође чудновато, кад је дух једнога дана захтео, да му донесе једну кравату, крагну и маншете, а уз то и један златан женски брош са додатком, да га више од тада неће узнемиривати. Кравату, крагну и маншете је умео Фриц Хамс-тер у свако доба набавити; али од куда ће брош узети? Па ипак је морао да задовОљи духа. Неколико дана доцније дух је — одржао реч, и није га узнемиравао — пожали му се вереница, да јој је украден брош, и најпосле му рече, да га је он украо. Фриц је најодсудније одбијао то од себе, али отказа пријатељство својој вереници. Остављена невеста јави за тај случај полицији и поднесе жалбу противу њега. Истога дана нашао је Хамстер у једној каФани Антона Балцера, свога колегу, који га је често задиркивао и исмевао због његове глупости. Тога је даиа био Балцер безобразнији него иначе. Дирао га је, како је он — Хамстер од неког времена постао горд, али да се са свим дзбро зна, од куда то долази. Ко у житници има тако нриметне односе с духовима, томе се наравно колеге непотребне... Те су напомене одсенуле у Хамстеровој глави као светао зрачак. Тада Хамстер би начисто, да је варан — Балцер је морао играти улогу духа, и не само да су на његов рачун лепо провеселио, већ се и по мало обогатио. То неописано заболи добродушнога Хамстера, те за то одвали Балцеру добар шамар. Балцер је одрицао да је он играо улогу духа, већ је рекао да је он то чуо од једног свог колеге. Оптужени Хамстер буде, поред свих олакшавајућих околности, кажњен за телесну повреду са десет марака, односно два дана затвора. За крађу је био ослобођеи, јер је

приватиа тужитељка одустала од тужбе, пошто се међутим удала за добродушнога Хамстера, и у будуће ће она иазити, да он не западне у руке духовима!" — * * * Лаковерношћу својих »клијената" шпекулирају посредници за женидбу и удадбу, и таквих швиндлера има повелик број у Берлину; они раде само за новац, опет за новац, и по трећи пут за новац. С тога не могу на ове рачунати они људи, који немају никаквих средстава. Једино тада није потребан њима готов новац, ако име, породица и положај онога који тражи даје довољно гарантије, да ће бити плаћени „труд и издаци" ; под таквим околностима даје се дотичноме новац на меницу са великим интересом, јер и ако посредник или посредница нису зеленаши, они готово увек стоје с њима у чврстој вези. За доказ, »како се при том ради", послужиће најбоље овај пример, који се десио прошлих година у Берлину, а испричаћемо га верно, како се десио. Барон од Ф., који је припадао некој не баш богатој племићској лози, дошао је с проле(>а у Верлин, не би ли н^шао какво лепо место за себе; како му је судбина већ била маћија, то његова потраживања и нису могла бити бог зна каква, али а у пркос свему томе, она су се морала сваким даном смањивати све већма и већма. Па ипак се не нађе за тога тридесетогодишњега човека ни најмања служба у статистичком бироу или у пошти, полицији, суду — у кратко, нигде. Барону је ишло све горе и горе; зидови су му ниске собе на трећем спрату изгледали све жалоснији и жалоснији, но он то није заслужио, јер је био што кажу »ет §и1;ег Кег1", не сувише паметан, али ипак довољно, био је умешан, достојан женске љубави, а што је најглавније, није био више ни најмање онако лакомислен као пређе. Кад му је нестао и последњи грош из џеиа, прихватили су га мало пријатељи из младога, сретнијег доба, и по свој му је прилици једаи од њих дао идеју, или је њу нашао у каквим новинама, тек главно је, да се наш барон Ф. спријатељио с мишљу, да се усрећи богатом женидбом. Како се није кретао ио отменом берлинском друштву, јер за то није ни имао средстава, то су му у томе могли најбоље помоћи посредници за женидбу. У овом је случају био посредник женска — госнођа М.; барон је потражи и на1)е у једном врло лено намештеном стану пред Халешком Капијом. Пријем је био изванредно љубазан; »дама® је била већ женска у годинама и говорила је врло добро немачки; згодно је у разговору напоменула, да је њен покојни муж заузимао за живота врло високо место у војној служби. и за тим је иочела износити албум за албумом са ФотограФијама женских, које су вољне да се удаду, рекавши, да за сваку ту модсе да — иосредује с успехом. Наравно да је казала, да то чине из задовољства, па и у пркос томе морао је барон потписати једно писмено, којим се обвезује, да ће посредници дати десег процената од добивене суме за мираз. Након тога он отворено призна госпођи, да нема ни кршне паре у џепу, и да му је потребно, да му она на сваки начин даде, што год нара у напред, како би могао живети. Она се врло живо извини, да је у моментаној оскудици, али познаје једнога човека, рентјера В., који иначе никада не тргује новцем, али ће њој за љубав позајмити барону извесну суму, »јер је за женидбу потребан новац«. Наш је барон био истога мишљења, те је отишао рентјеру В., и рекао му, да га је послала госпођа М.; кроз неколико дана већ је добио две стотине марака, али с тим, да их врати кроз два месеца; разуме се, да је барон потписао за то меницу од три стотине марака. А како је господин В. био добродушап човек, то је одмах понудио барону кутију цигара, десетину Флаша вина, материју за лепу »женску хаљину" (при овој се последњој понуди господен В. поверљиво насмешио); те ствари не морају бити одмах плаћене, ако неће барон, већ го може заменити нотписом једне мале меничице од преко 100 марака. Барон се већ носио као поуздано мишљу, да ће се богато оженити, па ће онда лако мо1ш отплатити дугове. Цигаре је делом сам пушио, а делом их раздавао својим пријатељима; хаљину је добила једна дражесна шваља, а од добивених новаца примила је госпођа М. 50 марака, на рачун потребних посета, па вожњу колима, обавештења итд., а и

%