Policijski glasnik
40
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БРОЈ 5
И мајка и сестра гледале су на Разумихина као на провиђење, тронуте и с благодарношћу; оне су већ од Настасије чуле, шта је био њиховоме Рођи, за све време болести, тај »окретни млади човек 1 ', како га је, истога вечера, у интимном разговору с Дуњом, назвала сама Пулхерија Александровна Раскољњикова. ДЕО ТРЕЂИ I. Раскољњиков се придиже и седе па дивану. Он слабо махну Разумихину, само да прекрати читав поток његових ватрених утеха, које беху без икакве мећусобне везе уиућене мајци и сестри; узеде их обадве за руку и минут два загледао се час у једну, час у другу. Мати се уплашила од његовог погледа. У томе погледу огледало се силно осећање до страдања, али је у исто време било у њему нечега укоченог, шта више нечег безумног. Пулхерија се Александровна заплака, Авдоћа Романовна је била бледа; рука јој дрхтала у братовљој руци. — Идите кући... с њим, рече он испрекиданим гласом, показујући на Разумихина, — до сутра; сутра ћу све... Јесте ли одавно дошли? — Вечерас, Рођо, одговори Пулхерија Александровна: воз се ужасно закаснио. Али, Рођо, ја ни за шта на свету нећу сада отићи од тебе! Преноћићу овде поред тебе... — Немојте ме мучити! рече он, срдито махнувши руком. — Ја ћу остати код њега! узвикну Разумихин, — нећу га оставити ни за тренутак, а до ђавола тамо сви моји, нека чине што пм воља! Тамо ми је стриц уместо домаћина. — Како, како да вам захвалим! Отпоче Пулхерија Александровна, поново стискајући руку Разумихину, али је Раскољњиков опет пресече: — Ја не могу, не могу, понавл.аше раздражено, — не мучите ме! Доста је, идите... Не могу!... — Хајдемо, мамице, макар да изиђемо из собе на тренутак, шапну преплашена Дуња, — ми га убијамо то је јасно. — Па зар да га и не погледам, после три године ! заплака се Пулхерија Александровна. — Причекајте ! задржа их понова он, ■—• непрестано ме прекидате, те ми се мисли бркају... Јесте ли видели Лужина? — Нисмо, Рођо, али он већ зна о нашем доласку. Чули смо, Ро1јО, да је Петар Петровић био тако добар, па те данас посетио, додаде с неком плашњом Пулхерија Александровна. — Јест... био је тако добар... Дуњо, ја сам тада Лужину казао, да ћу га бацити низ степенице и отерао сам га до ђавола... — Рођо, шта кажеш? Ти ваљада... нећеш да кажеш, отпоче преплашено Пулхерија Александровна, али застаде, погледавши на Дуњу. Авдоћа Романовна се нетренимице загледала у брата и чекала, шта ће даље бити. Настасија је већ била обе известила о сукобу у колико је она то могла разумети и испричати и оне се већ беху намучиле у неизвесности и очекивању. •—■ Дуња, настави Раскољњиков напрежући се, — ја не желим тај брак, па зато ти треба још сутра, при нрвој речи, да откажеш Лужину, те да му ни трага не остане. — Боже мој! — повика Пулхерија Александровна. — Брате, помисли, шта ти говориш? отпоче ватрено Авдоћа Романовна, али се одмах уздржа. Ти можда ниси сада у стању, уморан си, кротко заврши она. — У бунилу сам, мислиш? Не... Ти се удајеш за Лужина због мене. А ја жртве не нримам. И зато до сутра напиши писмо...- са отказом... Ујутру ћеш ми дати да прочитам, и свршена ствар! — Ја то не могу да учиним! викну увређена девојка. С каквим правом... -— Дуњице, н ти си узрујана, престани, па сутра... Зар не видиш... престравила се мати, притрчавши Дуњи. — Ах, боље да идемо ! —• Бунца! повика напити Разумихин: зар би он иначе смео! Сутра ће му све те глупости изићи из главе... А данас га је одиста истерао. Тако је у ствари и било. Дабоме да се
оиај расрдио... Беседио је овде, разметао се својим знањима, па подвио реп и изашао... — Дакле то је истина? узвикну Пулхерија Александровна. — До сутра, брате, рече са сажаљењем Дуња, — хајдмоте, мамице... С Богом, Рођо! — Слушај, сестро, понови он за њима, сабравши последње напоре, — ја нисам у бунилу; тај је брак — неваљалост. Нека сам ја неваљао, али 'ти не треба... доста је једна... а ја ма да сам и неваљао, ипак такву сестру нећу сматрати за сестру. Или ја, или Лужин! Сад идите... •— Ама ти си сишао с ума! Деспоте! заурла Разумихин. Али Раскољњиков већ није више одговарао, а можда није био ни у стању да одговара. Легао је на диван и окренуо се зиду нотпуно изнемогао. Авдоћа Романовна радознало погледа Разумихина; црне очи јој севнуше: Разумхин чак уздрхта под тим погледом. Пулхерија Александровна стајала је као поражена. — Ја ни за што на свету не могу отићи одавде! шапутала је Разумихину, готово у очајању, — остаћу овде, где било... исЦратите Дуњу. — И целу ћете ствар покварити! и Разумихин прошапута, као изван себе: — хајде да изиђемо бар на степенице. Настасија, присветли! Кунем вам се, настављао је полушапатом, кад су били већ на степеницама, — да у мало није отоич избио мене и доктора! Разумете ли ви то ? Чак и доктора! И овај је, да га не би раздражио, попустио, и изишао, а ја остао доле да припазим, међутим се он овде обукао и умакао. И сад ће нам утећи, ако га будете држали, па још ноћу, и може што год да учини са собом... — Ах, шта ви говорите! (Нартавиће со). —• ♦♦ . «к> | ТРАЖЕ 0 Е Денку-Кату, жену Младена Јовановића, Цпганииа, тражи начелник среза власотиначког актом Бр. 12140. Пронађену треба стражарно спровести поменутом среском начелнику, или унрави града Београда с иозивом на бр. 2251. Душана Јанковића^ келнера, родом из Ћунрије, тражи начелство округа крагујевачког актом Г>р. 1172. Пронађеног треба стражарно спровести поменутом начелству, или унрави града Београда с позивом на акт Бр. 2037. Милутина Ненадића^ скитиицу, родом из Братњева, среза моравичког, округа рудиичког, тражи начелство округа рудничког актом Бр. 1216. Пронађеног треба стражарно спровести иоменутом начелству, нли управи града Београда с позивом на Бр. 2027.
П 0 Т Е Р А Милокан КимчетиК, земљоделац, родом из села Врмбаја, среза моравског, округа рудничког, решењем чачанског првостепеног суда од 12 пр. мсца Бр. 916, стављен је иод поротнп суд и у притвор због крађе стоке Сими Павловићу, механџији из Ивањице. Не зна се, гди се Милован сада налази, па с тога номенути суд моли све иолициске власти, да га у својим домашајима живо потраже и у случају проналаска њему стражарно спроведу. Милован има 40 година, стаса је омаленог, очију зелених, бркова малих, риђих, у опште је плав. Он се може спровести и управи града Београда с позивом на Бр. 2109. Драголир Адрљански, слуга, извршио је у Крагујевцу, две просте и једну опасну крађу, иа побегао. Он има 20 год., средњег је стаса, иун, црномањаст. Начелство округа крагујевачког, актом Бр. 919, моли све полициске власти, да у својим домашајима Драгомира живо потраже и у случају проналаска њему стражарно спроведу. Акт управе гр. Београда Вр. 2383.
ИЗЈАВЕ, ПОРУКЕ И 0ДГ0В0РИ УРЕДНИШТВА Због нагомиланог материјада изостаде су неко.шке стваЈт које смо мнслиди у овај број да унесемо.
ШТАМПА КРАЉ. СРП. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА
ОДГОВОРНИ УРЕДНИИ Н. ДИМИТРИЈЕВИЋ