Policijski glasnik

БРОЈ (5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

в/ 45

— Зар ја да не чујем лупање? рече, и заврте сумњиво главом. — .Па ти, ја ко други, продужи Марко. Нисам ваља-да ја то сањао. Келнер је једиако вртео главом, чудећи се. Марко испи рум, поседе још мало у механИ, докле се лепо расвануло, на онда отиде у село. Нешто касније пошао је одатле пешачки за Уб, наравно, преко Ушћа, Скеле и других села. Поред »Милетиног поља к нрошао је јоШ рано. Видео је тамо сељаке и кола на обали. Прошао је и не иогледав их и отишао даље. II. Кад се пође из Ушћа за Скелу, а на домак села Скеле долази се на »Милетино ноље", где је друм, тако рећи, ирипет уза Саву. С десне стране друма пружају се у недоглед : њиве, ливаде и пашњаци, а иза њих, далеко, забрани. С леве стране има нешто мало утрине поред које дере Сава ронећи је и одкидајући сваке године по нешто од ње, приближујући се тако друму све ближе. А преко Сав« отегла се сремска равница, и као кроз маглу у једноме правцу назиру се високе тополе и јаблани, испод којих је Купиново. Пред вама је за десетину минути удаљено село Скела, а иза вас један сахат далеко село Ушће. Око вас, кад путујете ноћу, пустош је и осама. Само по који пут но'ше тице прекидају тишину или заурлају курјаци из сремских ритова. 3-ега јула нађоше сељаци на Милетином пољу, на савској обали,.нетнто необично. Нађоше једне таљиге са сиротиЊском запрегом од конопаца, без коња, које беху по иредњем делу патоса много упрљане крвљу. Низ обалску стрмен, која ту беше око 3. метра висока, познавао се траг, као да је нешто доле сплазано. И тај траг био је крвав. У кориту савском испод обале, на шљунку, нађоше : један бич; један свежањ конопчића; једне селзачке вунене рукавице без ирстију; и једну бележницу, скоро сасвим чисту. Само на два листа беху неки кратки и перазумљиви рачуни. Од таљига па до друма, преко утрине, налазиле се доста честе капи крви, које су се на друму, у прапшни, губиле. Никаквог другог трага није било. Није се могло определити ни са које су стране друма ове таљиге дошле, јер велика прашина на друму беше потпуно прикрила колосек и траг ових. После неколико мииутп искупи се овде цело село, а дође и општипска власт. Људи су свакојако нагађали о догађају који се, из овога што је нађено, прикривао. Пеки мишљаху да је извршен какав злочин. Злочинац је своју Н1ртву морао убити негди на друму, па је довукао на „Милетино поље к и ту у Саву бацио. Други су, опет, држали, да су прекосавци покрали стоку на нашој страни, поклали је и заклану овде донели, а одавде је пренели на ону страну. 'Гако што чешће се догађа на граничним тачкама, па зато је ово мишљење имало више присталица. — Да је убијен човек па овде донесен, нашло би се оно место где је убијен, јер ту мора бити велика локва крви, а таквог трага овде нема, говорили су једни. — А да је ово крађа стоке, не би крадљивци остављали овде кола, пошто и она нешто вреде. Сем тога ту би био и коњ, говорили су други. И доиста, и једни и други имали су нраво. Општинска власт одмах је о свему известила начелника среског, а око 8. сахати пре подне дошао је на »Милетино поље® срески иследник. — То је био млад човек, али веома иажљив и познат са своје енергије н марљивости у пословима кривичних истрага. Као пгго п јесте правило и ред, иоледник хтеде истрагу отпочети са самога краја. У много прилика то је од неоцениме користи. Он се окрете народу и упита: — Који је први дошао јутрос овде и нашао све ово ? — Маринко Николић, Маринко Николић, иовикаше неколико њих у глас, а један средовочан човек, лица које улива

поверење, отресит, прогура се кроз гомилу, стаде војнички пред иследника. — Ја господине, рече. То је био Маринко Николић из Скеле, човек доиста онакав за каквог га је његова спољашност одавала, човек поштен и у својој околини уважен. — У које си доба дошао јутрос овде и у каквом си стању и поретку нашао све ове ствари које се овде виде ? питао га је иследник. — Дошао сам у само свануће, одговори Маринко. — Пошао сам за Ушће. Имам онамо неких рачуна са Костицом механџијом, па сам хтео да уредим ту сгвар. — Кад дођем овде, видим таљиге без коња! Учини ми се као да су моје. Откуд ту моје таљиге? питао сам се. Онако зачуђен пођем обали да видим јесу ли доиста моје. Кад сам дошао близу кола видео сам да нису моја, али сам видео и крв. — Овде нису чиста посла, помислим. Вратим се натраг до вратница Никодија Триинића, позовем овога и кажем му све, па га замолим да одмах јави кмету. Човек очас отрча, а ја се опет вратим овамо. Не потраја много па почгше долазити људи а дође и кмет... Како сад стоје ствари, које се виде доле у реци, а и кола, тако је све било и кад сам ја дошао. Нико није ништа ни дотакао. Иследник прибележи то. —■ Да ли је, Јзече иследник сељацима, прошао ноћас који кроз село. Је ли који питао о томе механџију? — Ја сам питао. Није нрогпао нико, одговори један од присутних. То је био сеоски кмет. —■ Је ли који у селу чуо ноћас пуцањ пуглке? питао је даље иследник. — Нико није. Никодије Трнинић каза да је његова кућа најближа, али да нико није чуо пуцањ. •— Ако је овде пуцано, рече он, онда је то морало бити рано, докле је народ био још у првоме сну. А може бити и да није пуцано. —- Какви пуцањ, рећи ће неки Марко Цицвара. — Ваљада је тај који би хтео убити човека, био луд да га доводи овде уза село па ту да пуца и убија га! Ено му гамо толике пустиње. А и што да пуца? Секира је боља. Сврши она посао још боље, а без ларме. Сељаци се почеше смејати. — Зна то Цицвара, рећи ће неко из гомиле. Тај Цицвара беше пре 12. година убио жену секиром, зашта је био осуђен и казну издржао. — Па зна ја, одговори. Ни то није лако. Да, да је лако доста би вас то учинили. Грохотан смеј осу се кроз гомилу. — Што се смејете? продужи Цицвара а зацрвепио се у лицу и набрекле му жиле. Наљутио се. — ПГго се смејеш ти Милане? Ти одиста не можеш то учинити, јер да можеш не би трпео да те жена сваког боговетног даиа девета као вола у купусу. — Кога? викиу из гомиле тај Милан и пође на Марка. —■ Тебе, тебе, одговори му Цицвара, па се испрси пред а њ, као да је готов на бој. И хтедоше се потући, но притрча кмет и стаде међ њих. — Мир људи, повика. Зар вас није срам да се циганчите овде пред власти. — Ти Марко пази шта беседиш, рече Цицвари. — Нека пази и он, одговара овај и оде у гомилу. За то време остали сељани разговарали су о догађају ради кога се беху сакупили. Сваки је износио своје мишљење, којих је било толико колико и људи. Иследник је назкљиво слушао сваки говор. Затим приђе колима и прегледа их. Осем крви није било на њима никаквога трага, који би за истрагу од важности био. Да су била кола чисга, могла би се на њима опазити још и рупа, кроз коју је куршум, прошав кроз тело Петрово, пробио. Али то меето било је крваво и усирена крв беше заиушила рупу.