Policijski glasnik

БРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

а/ 47

ћеш до истине! Зато оам и човек, што лажем. Није се дошло ни до једне истине, док се није пре тога слагало бар четрнаест иута, а можда и сто четрнаест пута, и то је на свој начин часно; а ми ни слагати не умемо својом гла.вом ! Лажи ти мени, али лажи оригинално, и ја ћу те онда пољубити. Та готово је боље слагати на своју руку, него говорити туђу истину; у првом си случају човек, а у другом само си тица. Истина се неће изгубити, а живот се може затворити; било је примера. А шта ми сада чинимо ? Сви ми, сви без изузетка, са нашом науком, развићем, мишљењем, проналасцима, идеалима, жељама, либерализмом, здравим разумом, искуством и свачим, свачим, свачим, свачим, седимо још у првом ирипремном гимназијском разреду! Допало нам се, да туђом памећу трајемо, — и навикли се на то! Је ли тако? Зар немам право? викао је Разумихин, дрмајући и стежући руке обема дамама, — је ли тако? (Наотавиће се).. .

УБИЈОТБО У БАРОШЕВЦУ Драгутии Стеиановић, из Барошевца , бив. слуга убијеног Марка (бр. 1). Сиасоје Вељковић, Циганин, ковач, из Барошевца (бр 2;. Стојан Кара-Стојановић, Циганин, ковач, из Зеока (бр. 3). Иетроиије Станојевић, Циганин, ковач, из Барошевца (број 4). Ноћу, између 5. и 6. октобра пр. год., доцкан се вратио у свој стан Марко Сандић, ковач из села Барошевца, среза колубарског, окр. подунавског. По обичају своме дуже се за-

12 3 4 држао у сеоској механи, јер га и иначе ништа за његов сиромашни стан не везиваше, осим његове радионице, која га хлебом храњаше. Био је самац. Не зна се ни одакле је. Имао је неку љубазницу, Јулу, са којом је жпвео скоро 15 година, али она га је напустила у јуну прошле године. Кад је ушао у свој стан, ништа није опазио, сео је на кревет, извадио један грозд из мараме, појео га, а оно остало грожђе — које је купио у механи — остави на сто, свуче се и легне у'постељу, да спава, Сутра дан, рано, свет је врвео из Барошевца и из других околних села у Лазаревцу, — на вашар. Многи су пролазили поред ковачпице Маркове, ћутке, журећи се вашару, а многи се чуђаху што се то Марко усиавао, кад се и он спремаше за

вашар. Али, један љегов познаник, запрепасти се од чуда кад угледа велике мрље крви око ирозора Маркова. Прозор мали стајао је широм отворен. Брзо се наже на прозор а још брже стукну назад и полете механи, да јави кмету, да је Марко убијен. Као муња пролете глас по селу: »Марко је убијен, ко га уби, зашто га уби, та он је био пуки сиромах, нигде никога свога није имао, штета, то беше најбољи ковач у целој онштини«. Марко је лежао сав у крви, на сред собе. Поред њега лежаху и његови сопствени предмети, са којима га зликовци убише. На њему је 14 рана, али удар у прса и повреда плућа беше самртан. Зликовци су раније ушли у кућу, па су се сакрили испод кревета и у кујни. Кад је Марко заспао, скочили су на њега и почели клати. Нож је био туи. Марко ђипи и настане очајна борба између њега и зликоваца, која је подуже трајала, али зликовци ипак извршише своје недело благодарећи ноћној тишини и пустој ■ сеоској околини. »Крв се не да сакрити® — вели наш народ. И одиста, и овде, сам Бог унесе светлости, да зликовци не остану прикривени. — Дело су извршили у највећој тишини, никаквих трагова за собом не оставише, али Бог сам их открио. Једног зликовца толико ]е савест гризла да се неирестано хрвао са духом Марковим, који, вели, хоће да га угуши. Зликоваца је било четири и слика наша иоказује те убице, којима ће суд ускоро судити за то недело. Сва четири ковачи су. Дело су извршили из користољубља и освете, јер им Марко сметаше у раду, пошто је био бољи мајстор. * * * Нека нам читаоци поштовани не замере за једну скромну напомену: пажљивост и опрезност. »Ко се чува и Бог га чува" вели наш народ. И тако је. Знамо многе, који се смеју опрезнима и називају их страшљивцима, али опрезност је нужна и јуначком духу, да лудо не погине. Ова наша опомена нарочито важи за наше сељане. Колико смо ми видели газда и домаћина: ■—• сазидао добру кућу, направио добра и јака врата са бравама, а врло често Деже не затварајући ни своју собу, ни своју кућу. И овај Марко, да је улалио свећу (а он је није палио ни кад је у собу ушао) и загледао у кујну и под кревете, извесно је да. би могао умаћи, или бар ларму дићи и лупеже заплашити, да иобегну и да га живота не лише.

ИЗ ПОЛИДИЈОКОГ АЛ.БУМА Земир Суљевић, Лрнаутин, пред судом за убиство. У новоослобођеним крајевима врло често задају велики посао судовима и Арнаути; нарочито, суду се стављају тешкоће, ради проналаска материјалне истине, при извиђању кривица арнаутских, — зато, што је Арнаутин, да избегне казну за учиц>ено кривично дело, у стању све да прииреми, те да осујети нроналазак истине. Код наших Арнаута, та им је још добра мана, што се између себе туку и убијају и пгго ретко дирају наше сељане — Србе. Њихова освета, нреким темиераментом, доводи их врло лако до решимости, да се и за најмање ситнице убијају. Ну, кад ствар дође до власти, до суда, — они нађу масу сведока, који под заклетвом утврде оно, што оптужени наведе у своју одбрану. Сем тога иде им у ирилог а на штету ироналаска материјалне истине и то, што се врло често дешавају извиђања преко тумача, на њиховом, арнаутском језику.

Председник суда општине бањске, актом од 15. септембра 1896. г. Бр. 786., известио беше начелника среза јабланичког, да је Земир Суљевић, Арнаутин из Свираца, тога дана око подне, !убио из пушке Раму Селимановића из села Сијарине,