Policijski glasnik

63

ПОЛИЦИ.ТСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 9

— Само ме једно узнемирује, нрекиде га Разумихин, намрштивши се; •— јуче сам се, онако пијан, избрбљао пред њим, идући кући, о разним глупостима... о разним... између осталога, да се ти бојиш, као да је он... наклоњен лудилу... — Ти си се и пред дамама јуче о томе избрбљао. — Знам да је глупо! Ако хоћеш истуци ме! А шта, да ли си ти одиста у то био ма колико убеђен? — Та глупост, кажем ти; како убеђен! Сам си га описао као мономана, кад си ме њему одвео... Е, а ми смо јуче још потпирили ватру, ти то јест, оним приповеткама... о молеру; красан разговор, кад је он, можда, и сам с тога памећу померио! Кад бих ја знао потанко, шта се тада у полицији десило, и да га је тамо некаква животиња том сумњом... увредила! Хм... не бих допустио јуче онакав разговор. Та ти лудаци из једнекани граде море читаво, невероватне им се ствари на јави причињавају... Колико, се сећам, јуче ми се из оне приче Замјетовљеве половина ствари разјаснила. Него шта! Ја знам за један случај, како је неки четрдесетогодишњи ипохондрик заклао осмогодишњег дечака. зато што није био у стању да иоднесе свакодневне подсмевке његове за столом! А овде, он сав у дроњцима, а дрзак полицијски чиновник, па почетак болести и таква сумња још! Претераном ипохондричару! Који је још уз то частољубив и сујетан! Па'овде, може бити, и јесте све тежиште болести његове! Тхе, ђаво би га знао!... Да, збиља, тај Замјетов је у самој ствари пријатан дечко, само... хм... боље да није све оно јуче испричао. Страшан је брбљавац! —• Па коме је испричао ? Мени и теби ? — И Порфирију. — Па шта је с тим, ако је и ПорФирију ? — А имаш ли ти какав год утицај на њих две, на мајку и сестру? С њиме би требале данас пажљивије... — Сложиће се! невољно одговори Разумихин. — И због чега он тако не може да трпи тога Лужина? Човек је новчан, њој, како изгледа, није непријатан... а оне, гхак, немају ничега? А? — Ама зашто ти то испитујеш? викну раздражено Разумихин: — откуд ја знам имају ли штогод или немају? Питај сам, можда ћеш и дознати... — Пих, како си по кадшто глуп! Још си од јуче мамурап... До виђења; захвали од моје стране твојој Прасковији Павловној за преноћиште. Закључала се, на мој бонжур кроз врата није одговорила, а устала је у седам сахати, самовар су јој кроз ходник пронели из кујне... Нисам имао част ни лице да јој видим... Управо у девет сахати стигао је Разумихин у станове Бакаљејевљеве. Обе су га даме већ давно, давно очекивале нервозним нестрпљењем. Устале су око седам часова, ако не и раније. Он уђе мрачаи као ноћ, клањајући се нескладно, зашто се одмах наљути — разуме се, на себе. Правио је рачун без крчмара: Пулхерија му Александровна на мах притрча, дохвати га за обе руке и у мало што их не пољуби. Он бојажљиво погледа на Авдоћу Романовну; али и на томе поноситом лицу било је у овом тренутку толико израза признања и пријатељства, тако пуно и неочекивано поштовање (у место подсмешљивих погледа и нехотичног, рђаво скривеног презрења!), да би му одиста било лакше, да су га дочекале прекорима, а овако га је већ и сувише збунило. На срећу, тема за разговор била је готова, и он се брзо за њу закачи. Чувши, да »се још није пробудио®, али да је В све у реду с( , Пулхерија Александровна изјави, да јој је то и повољније, »јер је њој веома, веома, веома потребно, да се претходно о њему још разговори". Затим је дошло питање о чају и позив да пију заједно ; ни оне га још нису пиле очекујући Разумихина. Авдоћа Романовна зазвони, позиву се одазва некакав прљав одрпанко и њему се нареди за чај, који најзад би и послужен, али тако гадно и тако непристојно, да су се даме стидиле. Разумихин енергично опсова стан, али сетивши се наЛужина, ућута, збуни и необично се обрадова, кад питања Пулхерије Александровне почеше најзад падати без прекида. Одговарајући на њих, разговарао је три четврти сахата, непрестано прекидан и запиткиван, и стигао је да изређа све најглавније и најважније чињеиице, које је само знао из последње године живота Родјона Романовича, завршивши опширним излагањем о његовој болести. Он је, у осталом, много изоставио, што је и требало изоставити, између осталога и о при-

зору у полицији са свима последицама, Причање су његово жудно слушали; али кад је помислио, да је већ свршио и задовољио своје слушатеље, показало се, да за њих као да није још ни почињао. — Рецпте, реците ми, како мпслите... ах, опростите, ја још до овога тренутка не знам како се зовете? похита Пулхерија Александровна да каже. — Димитрије ПрокоФич. — Дакле, Димитрије ПрокоФићу, ја бих веома, веома радо хтела да знам... како у опште.. гледа он сада на ствари, то јест, разумите ме, како да вам то кажем, то јест боље рећи: шта он воли а шта не воли? Да ли је увек тако раздражљив ? Какве су му жеље и, тако рећи, снови, ако је могуће тако се изразити? Шта на име, има сада на њега нарочитог уплива? Једном речи, желела бих... — Ах, мамице, та како је могуће на све то тако наједанпут одговорити! примети Дуња. — Ах, Боже мој, та ја никако, никако нисам очекивала, да га таквог затекнем, Димитрије ПрокоФићу. — То је већ сасвим природно, одговори Димитрије ПрокоФић. — Ја немам мајке, е, а стриц сваке године долази овамо и готово сваки пут не може да ме позна, чак ни по спољашности, а то је човек паметан; ну, а за три године вашега растанка протекло је много воде. Па и шта да вам кажем? Година је дана и по како се познајем са Родјоном: мрзовољаст, мрачан, поносит и охол; у последње време (а, може бити, и много раније) сумњало и ипохондрик. Великодушан и добар. Не воли одавати своје осећаје, и пре ће учинити какву суровост него да се речима изјада. По којипут, у осталом, није ни мало ипохондричан, него просто хладан и без осећаја до нечовечности, баш као да се у њему два сасвим супротна карактера наизменце замењују. По кадшто је страшно ћутљив ! Све он иема времена, све њему неко смета, а овамо лежи и ништа не ради. Није подсмевало, и то не зато, што не би био досетљив, него баш нема времена за такве лудорије. Не дослуша, што му се говори. Никада га ие занима оно, што све остале у даноме тренутку занима. Цени себе ужасно високо и, како изгледа, не баш без икаква права на то. Па, шта ћете још?... Мени се чини, да ће ваш долазак бити за њега од најспасоноснијега утицаја. —• Ах, да хоће Бог то, дати! узвикну Пулхерија Александровна, намучена одговорима Разумихиновим о њеноме Рођи. А Разумихин најзад погледа мало смелије на Авдоћу Романовну. Он је често на њу погледао за време разговора, али летимично, само на тренутак, и одмах би окретао поглед од ње. Авдоћа је Романовна час седала за сто и пажљиво слушала, час устајала опет и стала, по своме обичају, ходати из угла у угао, скрстивши руке, стиснувши усне, овда онда запитавши по штогод, не прекидајући ходања, замишљена. И оиа је имала обичај, да не дослуша, што се говори. На њој је била некаква лака, угасита хаљина, а око врата повезена бела прозрачна пантљика. Разумихин је, по многим знацима, одмах приметио, да су њихове ирилике биле до крајности бедне. Да је Авдоћа била одевена као краљица, изгледа, да је се он ни мало не би бојао; али сад можда баш зато, што је овако сиротињски одевена, и што су му пале у очи све њихове јадне прилике, његово се срце испунн страхом, и он се стаде плашити за сваку своју реч, за сваки покрет, што је. разуме се, морало бити неегодно за човека, који се и без тога није много уздао у себе. — Ви сте исказали много занимљивости о карактеру братовљевом и... исказали беспристрасно. То је лепо; ја сам мислила, да га ви мало сувише поштујете, примети Авдо-ћа Романовна с осмејком. — Изгледа, а то ће сигурно н бити, да се уз њега налази нека женска, додаде замшпљено. — То нисам казао, а, у осталом, можда и у томе имате право, само... — Шта ? — Та он никога не воли; може бити, да никад неће ни волети, одсече Разумихин. — То јест, ви мислите, да није у стању, да воли? — А знате ли, Авдоћа Романовна, да и ви сами страшно личите на свога брата, башусвему! лупну он наједанпут, чак и за себе самог неочекивано, али у исти мах сетивши се свега, што је још овога тренутка њој говорио о брату, поцрвене као