Policijski glasnik

110

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВН)Ј 14"

— Ти си син Матеје Фалкона? — Јесан. — Ја, ја сам Ђането Санијеро. Мене гоне. Сакри ме, јер не могу даље. — А шта ће реКи мој отац ако те сакријем без допуштења ? — Рећи ће да си добро учииио. — Ко зна? — Сакрн ме брзо. Они долазе. — Чекај док ми се отац врати. — Шта да чекам! нроклетство. Оии ће бити овде кроз пет минути. Хајд! скрч ме, или ћу те убити. Фортунато му одговори са највећом хладнокрвношћу: — Твоја је пушка испражњена, а у твојој торби нема више ниједног зрна. — У мене је мој нож. — Али хоћеш ли ти потрчати тако брзо као ја? — Дете поскочи, није се имало шта очекивати. — Ти ннси син Матеје Фалкона! Зар хоћеш да ме пустиш да ме ухвате пред твојом кућом! То дирну дете. — Шта ћеш ми дати ако те сакријем, рече приближив се ? Злочииац тури руку у некакав кожни шпаг који је висио о његову појасу, и извади новац од пет динара, који је без сумње сачувао да куии праха. Фортунато се насмеши кад виде сребрни новац, шчепа га и рече Ђанету : пе бој се ништа. Одмах начиии повелику рупу у пласту сена који је био поред куће. Ђането се склони у рупу, а дете га покри тако да му остави мало ваздуха за дисање, али да је било немогуће погодити да то сено скрива једног човека. Паде му на ум, шта више, једно лукавство доста духовито. Узеде мачку са мачићима, и намести је на сено, да би свако поверовао е није скоро дирато. Затим приметив крваве трагове на стази поред куће, покри их брижљиво прашином, и кад је то свршио, поново леже на суице са највећом безбрижиошћу. После неколико минута, шест људи у униФорми, и нод вођством једног стадоше пред врата Матејева. Овај вођа био је нешто род Фалконима (зна се да на Корзици, рачунају ступње сродства много даље него на другом месту). Било му је име Тјодоро Гамба; бно је то раден човек, злочинци су га се јако страшили. — Добар дан, мали рођаче, рече он Фортунату приступив му, како си порастао ? Да ли си видео каква човека да је прошао мало час ? — 0! ја нисам још тако велики као ви, ујаче, одговори дете. — Биће и то. Али зар ниси видео да је прошао један човек, реци ми? — Да ли сам видео једног човека? — Јест, једног човека са шиљатом капом од јареће коже, и оделом од црвене и жуте тканине. — Једног човека са пгаљатом капом, и оделом од црвене и жуте тканине? —: Јест, одговарај брзо, и не понављај моја питања. — Јутрос је господин попа прошао поред наше куће на своме кољу Пјеру. Питао ме је за тату како је, и ја сам му одговорио,.. — Ах, мали обешењаче, хоћеш да пакостиш! Реци ми куда је отишао Ђането, јер њега ми тражимо; и ја сам уверен, да је овом стазом ирошао. — Ко зна? — Ко зна? Ја знам да си га ти видео. —- Зар ви можете да видите ко иролази и кад спавате ? — Ти ниси спавао невал.алче, пуцњи из пушака морали су те пр.обудити. — Дакле, мој ујаче, ви мислите да ваше пушке чине толику праску. Ескопета мога оца далеко се више чује. — Нека те ђаво разуме! проклети брбљавче! Ја сам потпуно уверен да си ти видео Ђанета. Можда си га чак ти и сакрио. Хајд, другови, уђите у кућу и разгледајте да наш човек није унутра. Он није имао више него једне ноге, али је и сувише паметан, угурсуз, да се упустио да и даље гегуца да би се дочеиао шуме. У осталом и трагови крвни овде престају. — А шта ће рећи тата? запита Фортунато церећи се, шта ће он рећи кад сазна да су улазили у његову кућу з$ време кад је он с^тишао? — Неваљалче ? рече Гамба, ухватив га за ухо, знаш ли ти да, само да хоћу, јер од мене зависи, да те нагнам да промениш свирку? Можда, би проговорио најзад, када би добио једно дваестак удараца сабљом? Фортунато се неирестанпе церекао. —• Мени је отац Матеја Фалкон! рече усхнћено. — Знаш ли ти, мали неваљалче, да те ја могу одвести у Корту или у Бастију. Затворићу те у ћелију, да спаваш на слами, турићу ти гвожђе на ноге, и даћу те на губилиште, ако не кажеш где је Ђането Санпјеро. Дете прште у смех на ову смешну претњу. Онопонови: — Мој о гац је Матеја Фалкон! — Вођи рече сасвим тмхо један волтижер, не свађајмо се са Матејом. Гамба се био очевидно збунио. Разговарао је тихо са својим војницима који су већ били нрегресли сву кућу. То није био велики иосао, јер колеба једног Корзиканца има само једну четвртасту собу; од намегптаја један сто који служи за постељу, неколико клуиа, ковчег и нешто посуђа п нотребних ловачких ствари. Међутим мали Фортунато миловаше своју мачку и чисто уживаше злобно у забуии волтижера и свога рођака. Један војник приђе сену. Виде мачку и немарно удари бајонетом у пласт, слежући раменима као да је осећао да му је обазривост смешна. Ништа се не крете; а лице детиње не издаде ни најмање узбуђења. Вођ и његовн људи баце се у бригу; већ су погледали озбиљно пут пољани, као решени да се врате одакле су и дошли, кад њихов вођ убеђен да иретње неће имати иикаква дејства на сина Фалкоиова, хтеде да огледа и последње средство и да покуша моћ лепе речи и поклона. — Мали рођаче, рече, изгледаш ми доста иаметап! Ти ћеш далеко дотерати. Али си са мном отпочео ђаволску игру, и да се не бојим да не задам бриге и муке мом рођаку Матеју, нека ме ђаво носи ако те не би повео са мном. — Е! ' — Али када се врати мој рођак, ја ћу му испричати целу ствар, на ће те ишибати да ће те крв облити, гнто си лагао. — Од куда ви то знате ? — Видећеш... али буди ваљан, дечко, па ћу ти дати цешто. — Мој рођаче, ја ћу вам дати један савет, да, ако ви и даље оклевате, Ђането ће бити у шуми; и онда ће требатн више такових волтижера да га.потраже. (Свршиће се).

310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈСЕВС^ОГА с руског Јефта УгричЈГћ 47 За време тога разговора, Раскољњиков је пажљиво посматраше. Соња је била мршава и бледа; њен мали нос и брада издавали су нешго оштро; све скупа беше доста неправилно и пре би се могло рећи да је била ружна. У накнаду за то, њене нлаве очи биле су јасие, и, кад дођу у ватру, давале су њеној физиономији некакав израз доброте, што је и против воље привлачило човека њој. Сем тога, и нека друга особеност огледала се на њеном лицу као и у целој њеној личности: изгледаше много млађа но што је, и, ма да јој беше осамнаеет година, гогово би се мислило да је то каква девојчица А то је баш, кадшто, Давало повода да се човек и насмеје извесном њеном понашању. — Али да ли је могуће Катарини Ивановној изићн на крај с тако слабом помоћи? И још мисли да даје даћу?... запита Раскољњикбв. — Сандук ће бити врло прост... Све ће бити скромно, тако да неће скупо стати... Мало пре смо, Катарипа Ивановна и ја, израчунале трошак; све је илаћено, и остаће да се Да даћа...а Катарина Ивановна много нолаже на то. Не иомаже ту ништа противио говорити... То је за њу као нека утеха... Ви знате како је она...