Policijski glasnik

БРОЈ 18 и 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

тима и таквих, који се налазе на робији, који су осуђени на плаћање и њихов је мал испродаван још пре две године за дуг, те сада једнако прете и поручују својим повериоцима, да ће се с њима, или с њиховом чељади, кад тад разрачунати... Жалосно је — наставља даље председник — погледати наследнике ових задужених лица,од којих су неки пре 2 године помрли, како се вију данас као црв под кором немајући од куда да плате порезу, те им се мора и земља продати. ЕГа растанку председник замоли начелника. да што пре нареди истрагу, и да ту ствар у погледу његове личности задржи за сада у тајности, јер се боји освете бездушних људи. У његовој општини вреди живот једног човека колико и врапца. Обично се тешко улази у траг убицама, пошто нико неће да сведочи бојећи се освете... Пошто је начелник пажљиво саслушао председника, нареди да се одмах позову, како иоверилац, на чије име гласе облигације, тако и члан општ. суда с писарем, који су потврдили исте облигације. Сутра дан поверилац је био у начепству, а члан ошнт. суда и писар стигли су после 2 дана, јер се нису могли одмах пронаћи. На саслушању поверилац је исказао, да је сиромашног стања, и да га је сиротиња и нагнала те се је из вароши доселио у село где зарађује пискарајући сељацима. Признаџ је одмах, да нема у опште никаквих потраживања, и да му у општини у којој живи нико ништа не дугује. А, кад су му показане облигације, које гласе на његово име, и, кад је упитан, од куда да исте облигације, којих се он сада одриче, гласе баш на њега а не на кога другог па, шта више, да буду потврђене код општинске власти, он није био у стању да ову околност објасни, нити пак да именује личност, која му је те облигације потурала — као што се он у свом одговору у почетку правдао. Психолошки посматран на његовом се лицу очито видела збуњеност и забезекнутост особито у оном моменту кад му је начелник показао његове облигације и кад га је питањима довео у теснац, да није имао шта да одговори. Пошто други окривљени нису истог дана стигли, то начелство снроведе среској власти диаај повериоца с његовим саслушањем п облигацијама наредив да се у истој ствари брза и смотрена истрага продужи, те да прави кривци не избегну законску одговориост. Како је даље продужена истрага и с колико знања и умешности није нам познато, јер смо били у немогућности да пратимо даљи развој ствари. Код првостепеног суда осуђени су по овом делу члан општ. суда, који је заступао председника, и писар, а уиааГноверилац пуштен из недостатка доказа. Што је од значаја правда у овој ствари није задовољена. Државна власт није била у стању да узме у заштиту толике иородице и домове, који су пропали од неколицине несавесних људи. Ти људи нису имали могућности да се помогну у неирилици, која их је задесила и они су данас доеиели до просјачког штапа. Прави кривци слободно се и данас птетају. д-

КОЦКАРСКА ПЕЂИНА У МЕЛБУРНУ од Хермана Хајта Када сам први пут, пре једно четврт века, ступио на брод да се одам мореиловству, случај је хтео да овај брод отплови у Аустралију, па затим у Јужиу Америку, и, по том се врати у Европу, једном речју да обиђе цео свет. Било је то у оно доба, када су калиФорниска златна поља стала већ да се исцрпљују, а у новој Колонији Викторији, тек се открише неизмерне количине златна песка, понаособ у Пределима Баларту и Бендигу. Стога све поврве Мелбурну који је понајближи био ново откривеном Елдораду. Ја, млад и зелен, нисам жудео за богаством, већ се заносио даљииом, непознатим крајевима. Жеља ми је била да постанем морнаром, и удес је хтео да капетан „Наде с< буде добар пријатељ мога оца, Он се прими да ме, за извесну суму новаца, обучи моренловству теоријски и практички. Колико је у томе успео овај добри капетан, није задатак ове приповетке. На овоме путу, који је трајао четрнаест месеци, дознао сам што шта, што ће и шири круг за-

нимати, и, с тог разлога, иамеран сам, да са свога бављења у Мелбурну, изнесем ову интересну епизоду. Као у свима рударским варошима, тако се и у Мелбурну основа јавна коцкарница. Нико се неће зачудити, кад речем, да су се у коцкарској пећини у Мелбурну састајалинајгори људи свију пет делова света. Све нагрну у Аустралију, али не, свакојако, да будак и мотику закопа у земљу, него да иродужи са »новом снагом® свој занат стари, који је испекао на Сијери Невади и Истмосу; да правим раденицима, мученицима упропасти њихову крваво стечепу тековину. Услед овога дешавале су се вечите свађе које су се свршавале револвером, или ножем, а врло је често долазило и до линчовања. Али, како је линчовање било ређе, то је коцкарска пећина у Брук Стриту била увек добро посећена. Капетан М. знао је врло добро колико ја уживам у прелазним сценама, с тога ме' једног дана позове да походимо ту јединствену коцкарницу, где се и дан и ноћ коцкало, и новац немилице бацао на рулет. Тек пгго смо ступили унутра, а чујемо неку ларму од хиљаду гласова. Пођосмо у правцу, одакле врева долажаше, и уђосмо у салу осветљену сићним полелејима, луксузно декорисану и величанствено намештену. Крупни корински стубови од чистог карарског мрамора били су претрпани златом, прозори застрвени тешком венецијанском кадиФом, о нозлаћеним иолугама. А тек људи! Рекао би да се налазиш у каквом ђавољем царству, или у Вавилону, за време грађења оне чувене куле. Сви језици светски допираху до наших ушију. Како ми је било немогуће да једним погледом обухватим све, то сам свуколику пажњу обратио једној јединој ствари. Капетан М. прогура се кроз гомилу, и ја му следовах у стопу. Наскоро дођосмо пред један сто застрвен традиционалном зеленом чохом. Око стола беше преко четрдесетак коцкара. Пред сваким је стојала мала вазна у којој је одмерао злато, јер је ретко било златна новца, већ крупнија златна зрна и златни песак. Поред сваког играча лежао је пун револвер и нож, два оруђа, која су била у веома честој употреби. — До једног, по најновијој моди одевена господина клатио се један грдан Кентучанин, рецкајући својим великим ножем дебело парче дрвета. На другом крају стола било је неколико најопаснијих коцкара на свету из Мехике и Јужне Америке, који су, због новопронађених златних мајдана, напустили исцрпљена КалиФорнијска поља. Мало даље од њих стајаху неколико ОФицира енглеске марине, који су употребили ту згодну прилику да проучавају живот и обичаје своје најмлађе колоније. Поред њих угледах урођенике, трговце са жутим рукавицама, мулате разне нијансе, европске пустолове, по чијем мање или више бронзираном лицу дало се оценити њихово дуже или краће бављење у колонији; даље, жуте синове Небееног Царства, прљаво жуте Малајце који, ваљда, мишљаху да лупешки ашвот у Аустралији више доиоси но разбојнички живот у њиховој домовини —• али је највећма нревлађивала црвена кошуља правих копача злата, доминантног елемента ове пећине, где се не само јело и иило, но и, по свима правилима, убијало, поред полиције и чувара јавне безбедности, којима су, у оваким случајевима, силом улазак забрањивали. У другом делу сале једна трупа певача и играча показивала је своју вештину, и надала се богатој награди, јер су сви, познато је, прави коцкари веома издашне руке. Тек певачи завршише своју продукцију, а једна млада девојчица, која се, у овој пећини, чинила као нежан цвегак у вулканску кратеру, пође од стола до стола да сакуни прилоге. 'Гас се брзо напуни, и девојчици остаде само да отиде до Кентучанина. Овај погледа нежно девојче, затим ћушну руку у шиаг, и извади пуну шаку златна зрневља, и баци на тас. Девојчица, богатим даром обрадована, захвали му се, и иоврати трупи. Кентучанина разнежи поглед детињи и промрмља: »Не бих веровао да има овако лепе деце. Хм, хм, чудновато да ме поглед ове девојчице толико разнежио, мене стара крокодила. (( Али одједном осети некога поред себе, обрну се и ухвати једног од својих суседа, баш у тренутку када је извлачио руку из шпага овога џина. Колос га чврсто шчепа за руку, и страховито грмну: »Стани, лопове, причекај мало! к Лоиов покуша да се ослободи, јер се линчовањем није