Policijski glasnik

278

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 36

вима! Шта вам је смешно? Ми хоКемо да оснујемо своју комуну, засебиту, али само на широј основи, него пређе. Ми смо у својим убеђењима пошли даље. Ми више одричемо! Кад би Доброљубов из гроба устао, ја бих се с њиме препирао. А Бјелинског бих веК далеко отерао! Међутим ја настављам да СоФију Семјоновну развијам, да је учим. То је дивна, дивна природа! — Па тако, том се дивном природом и користите, а? Хе-хе! — Не, не! 0, не! Напротив! — 0, чак и напротив! Хе-хе-хе! Шта рекосте! — Ама, верујте ми! Та, каквих бих разлога имао, молим вас, те да кријем од вас, рециге? На против, и мени је самому чудновато: она је према мени некако усиљепо, некако бојажљиво чедна и стидљива! — И, ви, разуме се, поучавате је... хе-хе! доказујете јој да је сва та стидљивост којешта?... — Баш не! Никако не! 0, како ви разумете сурово, чак и — опростите, — глупо реч: развиће, просвеКивање! Ништа ви не поимате! 0, боже како сте ви још... неразвијени! Ми тражимо слободу жене, а вама једно на уму... Потпунце оставЛзам на страну питање о чедности и женској стидљивости, као о стварима само по себи ништавним, па и предрасудним, ја иотпуно, потпуно допуштам њену чедност према мени, — јер је у томе сва њена слобода, све њено право. Разуме се, кад би ми она сама рекла: »хоћу да си мој", ја би то узео као велики успех, јер ми се девојка веома допада ; али сад, сад, бар, веК свакојако, нико и никад према њој није био љубазнији и учтивији него ја, нити с већим штовањем према њеном достојанству... ја чекам и надам се, — и то је све! — Поклоните јој штогод, биће боље. Кладим се, да ви на то нисте ни помислили. — Ниишта ви то не поимате, рекох ја вама! Оно, одиста, њен је пололгај такав, али —то је друго питање! Сасвим друго! Ви је просто презирете. Пошто видиге Факт, који, погрешно, сматрате достојна презирања, ви већ једном човечјем бићу одричете своје хумано гледање на њ. Ви још не знате каква је то природа! Мени је само врло досадно, да она, у последње време, некако је сасвим гхрестала да чита, нити више тражи од мене књига. А пре их је тражила. Жао ми је и то, што поред све своје енергије и одлучности да протествује што је она већ и доказала. — она још једнако има некако мало самосталности, тако рећи независности, мало одрицања, те да се нотпуно отме од осталих предрасуда и... глупости. И поред тога она изврсно схваћа остала питања. Она је величанствено појмила, на пример, питање о љубљењу руке, то јест, да мушкарац вређа женскиње неједнакошћу кад јој руку љуби. Ми смо то питање претресали, и ја сам одмах њој саопштио. 0 радничким друштвима у Француској слушала је такође пажљиво. Сад јој разјашњавам питање о слободном улажењу у собу у будућем друштву. — А шта је опет то ? ■— Расправљало се у потоње време питање: има ли право члан комуне да улази у собу другоме члану, било мушком, било агенском, у свако доба... па, решено је да има... — А шта ће се, ако је он или она у то време у каквој неизбежној потребитости, хе-хе! Андрија Семјоновић се опет наљути. — Ви све то! Ви би само о томе да говорите, о тим проклетим »потребитостима! с< завиче он с мржњом. — Фу, ала се љутим и једим, што сам вам онда, излажући сисгем, ире времена поменуо те проклете потребитости! Нека ђаво носи! То је камен спотицања за све вама сличне, а што је најгоре узимате на зуб пре него што сазнате у чему је ствар! И таки сте ето, као да сте у праву! Као да се поносите нечим! Фуј! Ја сам неколико пута тврдио, да све то питање новацима је могућно излагати само на послетку, кад је већ уверен у систем, када је већ развијен човек, просвећен и спремљен. И молим вас, реците само, шта ви налазите да је тако постидно и презрено, па макар и у сплакалишту ? Ја сам први, ја сам спреман да ишчистим свако сплакалиште, какво годхоћете! Нема ту чак никаквог самопожртвовања! Ту је просто посао, племенит, користан друштву рад, који вреди за сваки други, па и много, огромно више него ли радови каквог РаФајла или Пушкина, јер је кориснији!

— И племенитији, племеиитији, хе-хе-хе! — Шта је то, племенити ? Ја такве изразе не разумем односно одредбе човечје делатности. »Племенитије", „великодуганије«, — све је то ништарија, бесмислица, застареле предрасудске речи, које ја одричем! Све што је човечанству котрисно јесте и племенито. Ја разумем циглу реч: корисно! Смејте се колико вам је воља, али то је тако! Петар се Петровић смејаше веома. Већ је завршио рачунање, па остављаше новце. Уосталом један део тих новаца ипак остаде на столу нечега ради. То „питање о сплакалиштима к већ је неколико пута поред све своје пуке простоте и низости, било узроком раскида и несугласице између Петра Петровића и његова младог пријатеља. Сва глупост је у томе што се Ардрија Семјоновић одиста љутио, а Лужин се тиме забављао, а овом приликом нарочито му се прохтело да пољути Лебезјатњикова. — Ви сте због ваше јучешње невоље тако зли, и наврзли сте ми се, готови па сва^у, на послегку се осмели Лебезјатњиков, који, уопште, и мимо своје „независности® и свих својих »протеста® некако није смео да опонира Петру Петровићу, и, уопште, све једнако је према њему гајио некакво, израније, навикнуто поштовање. — Биће боље да ми кажете, ако 'ћете, надмено и с досадом прекине му реч Петар Петровић, — можете ли ви... или, боље, јесте ли ви доиста толико познати са мало пре споменутом младом особом, да би је могли сад замолити, да часком дође овамо, у ову собу ? Изгледа као да су се они тамо већ сви вратили с гробља... Чујем ход... Требало би ми да се видим с њоме, с том особом. — А нашто вам то? запита Лебезјатњиков задивљено. — Тако, треба ми. Данас — сутра ја ћу одавде отићи, па бих желео да јој саопштим... Уосталом, будите ако 'ћете и овде за време објашњења. То је још и боље. Ви, можда, Бог зна шта помишљате. — Ја баш ништа не помишљам... Тек само онако сам упитао, и ако ви имате посла, нишга лакше него њу изазвати. Одмах идем. А, будите уверени, ја вам сметати нећу. Одиста, за пет минута Лебезјатњиков се врати са Соњечком. Она уђе необично зачуђена, и као обично, плашљиво. У сличним случајевима она се вазда плашила, и веома се бојала иових личности и нових познанстава, бојала се и пре, још од детињства, а сад и више... Петар Петровић прими је »пријатно и учтиво", уосталом с неким осенком неке веселе Фамилијарности, која доликује, у осталом, цо мишљењу Петра Петровића тако поштену и солидну човеку какав је он, према тако младом и у неком смислу интересном бићу, какво је она. Он похита да је „охрабри® и посади је за сто, према себи. Соња седе, обазре се, погледа на Лебезјатњикова, на новце пред њом на столу, на онда намах на Петра Петровића, и сад не скидаше више с њега очију, као прикована. Лебезјагњиков се као упути вратима. Петар Петровић устане, знаком рече Соњи да остане, и заустави Лебезјагњикова код врата. — Тај Раскољњиков је тамо ? Дошао је? упита га шапатом. — Раскољњиков? Тамо је. Зашго ? Да, тамо је. Тек што је дошао, видео сам... Зашто ? (Наставиће се.)

ЧУДНОВАТИ ДОЖИВЉАЈ СКИЦА Марка Твена (нАСТАВАк) »Не знам, господине команданте. Али и он се непрестано луња по тврђави; нема ваљда ни једне рупе, гш једног кутка, што он није расмогрио, и свакога часа узима харгију и оловку и нешто шкраба." То ме изненади сасвим неиријатно. Радо бих се целој овој причи смејао, али није било сада време смејати се и најмањој ствари, гато подозрива изгледагае. Дешавале су се свуда око нас, на целом северу, таке ствари, које ме опомињаху, да будем врло опрезан, и да не губим сасвим неповерење. Сетих се, да је дечко с југа — с крајњег југа, из Лујизијане — и под таким околностима, нисам се могао сасвим ослободити мисли,