Policijski glasnik

БРОЈ 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

295

рања да се јестиво по реду износи и свима додаје, поред мучнога кашљања које је сваки час прекидао и гушио, и канда се нарочито укоренио ова два потоња дана, она ое непрестано обраћаше Раскољњикову, и полушапатом хиташе да пред њим излије сва своја нагомилана осећања и све своје правично негодовање због злосрећног помена, при чему ое негодовање замењиваше, често, највеселијим, најслободнијим подсмехом наспрам сакупљених гостију, а навластито наспрам саме газдарице. — За све је крива ова кукавица. Ви се домишљате о коме говорим: о њој, о њој! — махну главом на газдарицу. — Погледајте је само: избечила очи, слути да о њој говоримо, али не може да зна шта, па избуљила очи. Их, као сова! ха-ха-ха!... Кха-кха-кха! И шга она хоће с тим својим чепцем? Кха-кха-кха! Јесте ли ви приметили, како би она све хтела да она заштићује, и да ми чини част што је овде. Замолила сам је, као честиту, да позове људе повише, а нарочито познанике покојникове , па видите кога ми је довела: некакве дедаке! Бркљајице! Погледајте тога брљавка; то је нека брља на две ноге! А ови Пољачићи вајни... ха-ха-ха ! Кха-кха-кха! Нико, ал нико их овде није виђао, нити сам их ја икада видела; па, молим вас, зашто су они дошли? Да су ту на броју. — Пане, хеј ! завиче одједном једноме од њих, — јесте ли узимали блине? Узмите још ! Пива пијте, пива! Хоћеге ли вотке? Пазите: скаче, клања се, пазите, пазите: мора да су веома гладни, јадници! Ништа, ништа, нека их нека једу мало. Бар, не праве ларму, само,.. само, бојим се, одиста, за сребрне кашичице газдаричине!... Амалија Ивановна! проговори јој, готово на глас, ако случајно ваше кашичице буду покрадене, ја нећу бити одговорна за њих, то вам за времена кажем, да знате ! — Ха-ха-ха ! насмеја се она опет погледавши Раскољњикова, опет показујући главом на газдарицу и радујући се своме излазу. — Не зна, опет не зна шта је! Зинула, пазите, сова, права сова, буљина у новим пантљикама, ха-ха-ха ! (Наставиће се).

ЧУДНОВАТЖ ДОЖИВЉАЈ СКИЦА Марка Твена (наставак) »Је ли то све, што тамо радиш?® »Да к , рече он просто и наивно, као и пређе. „Је ли баш збиљатако"? „Сасвим баш збиља к . После мале паузе упитах опег : »Виклове зашто пишеш тако често ? (( »Ја? Ја не пишем често, господине команданте." »Не пишеш ? <( »Не, господине команданте. Наравно, ако мислите нашкрабања, то чиним по каткад из задовољства." »Шта радиш са тим шкрабањима? (( „Ништа, бацам их одмах." »Не шиљеш их никоме? (( »Не. (( Ја му на један нут показах писмо упућено »пуковнику. (( Он се стресе, али ипак брзо се прибра и по образима се осу лако руменило. »За што си ово шкрабање послао?" »Ја—ја сам мислио да тиме не чиним ништа рђаво.« »Ништа рђаво? Ти издајеш тврђаву и ову позицију и мислиш да тиме ништа рђаво не чиниш!" Он ћутећи обори главу. »Ходи, говори отворено, без лагања. За кога је било одређено ово писмо?" Он се прво збуни, али се за тим брзо прибра и рече озбиљно: »Казаћу вам истину, господине команданте, праву истину. Писмо није било ни за кога одређено. Писао сам га само ради своје забаве. Сада увиђам погрешку и глупост таквог поступка, али, тако ми части, господине команданте, то је једино у овоме послу за осуду. (( »Мило ми је што то чујем. Опасно је така писма писати. Јамачно то је једино, које си написао?"

»Јесте, то је једино." Његова је дрскост запрепашћавала. Он изговараше ову лаж с највећом мирноћом и поузданошћу. Ја ћутах неколико тренутака, да утишам свој све већи гнев, за тим рекох: »Виклове, прибери своје памћење и пази да ми помогнеш дознати две три ствари, за које ћу те сада иитати. »Трудићу се што најбоље могу. (( »Онда — пре свега, — пре свега, — ко је тај »мајстор." Он ме за тренутак изненађено погледа, али то је било све. За тим озбиљно и мирно рече: »То ја не знам, господине команданте." »Ти не знаш.« »Не, то не знам." Он покуша да издржи мој поглед, али ииак не могаше. Обори главу и ћуташе. Тако стајаше, немирно играјући се руком са једним дугметом на својој хаљини, будећи сажаљење и поред нискости његовог дела. Ја прекидох ћутање питањем : »Ко је »Света Алијанција". Он уздрхта и учини покрет рукама као очајник, који моли за милост. Ипак не пусти плача од себе, с погледом упртим у под стајаше преда мном, и кад га погледах очекујући одговор, спазих како му тецијаху крупне сузе низ образе, али не проговори. После неколико тренутака рекох: »Ти мораш одговарати, младићу, мораш признати истину. Ко је »Света Алијанција ? (( Он ћуташе. На један пут викнух мало јаче на њ: »Одговарај на моје питање! Он се мучио да проговори, за тим молећи погледа на мене и с муком промуца: »Имајте сажаљења према мени, господине команданте. Ја не могу одговарати, јер то не знам. (( »Шта?« »Одиста! Ја говорим истину. До сада нисам ништа о каквој »Светој Алијанцији" чуо. Заклињем се, господине команданте, да је тако. (( »Свемогући Боже! — погледај на ово друго писмо, и ту ћеш видети речи »Света Алијанција." — Шта велиш сада? (( Он ме посматраше погледом гоњене невиности, и рече за тим слабим гласом: »То је нека рђава шала, господине команданте. Ко би само то могао терати са мном, са мном, који ником нисам зла учинио 9 Неко је подражавао мој рукопис; ја то нисам писао; ја то до сада нисам очима видео. (( »0 ти, проклети лажљивче! Гледај ! — Шта велиш сада на ово? (( и тада му показах писмо написано »симпатичним мастилом". Његово лице изгуби израз, побледи као у мртваца. Он се заниха мало, и пружи руку зиду, да се наслони. После неколико тренутака упита слабим,једва чујним гласом: »Јесте ли га читали ? (( Израз мога лица мора да је истину показао пре но што моје усне изговорише лажно »да (( , јер опазих, како дечкове очи на једаи пут смелије засветлеше. Очекивах да што год рекне, али по што он ћуташе, ја продужих: »Ну, шта имаш да речеш за ово писмо?" Он одговори сасвим поуздано: »Ништа до само да је оно сасвим наивно и невино, и да никога не вређа." Био сам сада у некој забуни, пошто не могах противречиги његовом исказу. Нисам управо знао како ћу се извући. Ипак паде ми иешто на памет: »Ти дакле зацело батн ништа не знаш о »мајстору® и »Светој Алијанцији" рекох ја, »и ти ниси писао писмо, које је, као што велиш, подражавано." »Тако је, господине команданте." Ја лагано извукох завезану узицу и држах је без речи у руци. Он је равнодушно посматраше, за тим ме упитно погледа. Моје стрпљење беше исцрпљено. Ипак савладах гнев и рекох обичном мирноћом: »Виклове. видиш ли ово?® »Видим. 8 »Шта је то? (( »Изгледа да је комад узице." »Изгледа? То јеств комад узице. Познајеш ли га? (( »Не, к одфовори он тако мирно, како се само може изговорити та реч. Његова ме је хладнокрвност поражавала. Ја ћутах неколико тренутака, да бих ономе, што сам хтео рећи, дао више силине. За тим се подигох, метнух своје руке на његово раме, и рекох обично: »Нећеш добро проћи, мој младићу, одиста не,