Policijski glasnik

358

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 46

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 75 Никако, никако није мислио да јој то овако каже, али тако изиђе. Као да не зна за се она скочи, па ломећи руке дође до насред собе; али се брзо врати, па седне опет крај њега, готово додирујући раменом раме његово. Намах, као да је ко проба, она се стресе, узвикне, и падне, не зна ни сама зашто, пред њим на колена. — Шта сте то учинили са собом, шта сте учинили ? рече она у очајању. Па скочи, падне му око врата, и јако га стеже рукама. Раскољњиков коракну, и са сетним осмехом погледа је. — Како си ти необична, Соња, — грлиш ме и љубиш кад сам ти то каза.о. Не знаш за се. — Не, не, нема, данас на свету нико несрећнији од тебе! узвикну она као у забораву, не чујући његове напомене, па одједном бризну у плач, као у хистеричном наступу. Осећање већ одавно њему непознато навали му у душу као талас, и намах је омекша. Он му се није противио: две сузе му се открунише из ока и зауставише на трепавицама. — Па ти ме нећеш оставити, Соња ? говораше он, и једва надајући се гледаше је. — Не, не, никада и нигде! узвикне Соња. — Ја ћу за тобом, свуда за тобом ! 0, Господе! Ох, ја несрећница!... Зашто те пређе нисам знала, зашто : Зашто пређе ниси долазио? 0, Господе! — Па ево сам дошао. — Сад! 0, шта ћемо сад!... Заједно ћемо, заједно! понављаше она као у заносу, и опет га грљаше. — Заједно ћу с тобом у тамницу! Он се трже, а малопређашњи осмејак омразе, и готово охол, појави се на његовим уснама. — Ја, Соња, у тамницу, можда још нећу ни ићи. Соња га брзо погледа. После првог, страсног и страдалачког саосећања према несрећнику њу опет запрепасти страхобна помисао на убиство. У промењеном тону његових речи она одједном зачу убицу. Гледаше га запрепашћено. Не беше јој ништа још познато, ни зашто, ни како је то било. Сад сва та питања одједном нлануше у њеној свести. И опет није веровала: „он, он убица! Зар је то могућно?" — А шта је то! Где сам! рече она у дубокој неверици, као да још не зна за се. — Али како сте се ви, ви, такви... могли на то да одлучите?... И шта је то! — Па, да опљачкам. Престани, Соња! некако уморно и као с досадом одговори он. Соња беше као забезекнута, али одједном завиче: — Ти си гладовао! Ти си то... учинио, да матери помогнеш ? Је ли ? — Не, Соња, не, мрмљаше он окренувши се и оборивши главу, — нисам ја био врло гладан... ја сам доиста желео да помогнем матери, али... али није ни то права истина... не мучи ме, Соња. Соња пљесну рукама. — Да није, да није све то због правде! Господе, па каква је та правда! Ко би то могао и да верује?... И како то, како само, да ви сами последње што имате дајете, а убили сте, да би опљачкали! А!... узвикну наједном. Они новци, што сте дали Катарини Ивановној... ти новци... Госиоде! ваљда нису зар и ти новци... — Не, Соња, похита он и прекиде је у речи, — ти новци нису били они, умири се! Те новце је мени послала мати, преко једног трговца ми је послала, ја сам их добио болестан, оног истог дана, кад сам их и предао... Разумихин је видео... он их је и добио за ме... то су моји новци, моји сопствени, прави моји новци. Соња слушаше са сумњом, и свом снагом паштила се да нешто докучи. — А они новци... уосталом, ја не знам беше ли тамо и новаца, дода он лагано и као мислећи се, — скинуо сам јој онда кесицу с врата... а нисам загледао у њу; мора бити да нисам то постигао... А што се тиче ствари, беху све некаква дугмета и ланчићи, — све те ствари и кесицу склонио сам

у туђе неко двориште, на В—м проспекту, оставио сам их под камен, сутра дан... То је и сад све тамо... Соња слушаше с највећом пажњом. -т- Па онда зашто сте... како ви рекосте: да бисте опљачкали, а овамо нисте ништа узели ? брзо запита она, хватајући се аа сламку. — Не знам... нисам још одлучио, да узмем или да не узмем те новце, изусти он, и опет као мислећи се, па намах, прибере се, па се брзо и кратко осмехне. — Их, какву сам глупост сад избацио, је ли ?« Соњи севну помисао: »да није луд?« али је одмах остави: »Не, ту је друго нешто. <( Али баш ништа не схваћа! — Знаш ли, Соња, рече он одједном с неким успренућем, живље, — знаш ли, шта ћу да ти кажем: да сам је само убио с тога, што сам гладовао, ја бих сад... — настави он упирући на сваку реч, и гледајући у Соњу загонетно али искрено, био срећа.н! Знај то! И шта би ти, шта би ти зато, завиче он за један тренут с неким чак очајањем, — да шта би ти зато, да ја и признам сад да сам учинио рђаво! Да, шта би ти с том глупом славом нада мном? Ах, Соња, зар зам ја с тога теби дошао сад! Соња хтеде опет нешто да одговори, али нрећута. — Ја сам те синоћ позвао собом с тога, што си ми ти једина и остала. — Куда си ме звао? запита Соња. — Не да крадемо и убијамо, умири се, није то, осмехне се он загрижљиво, — ја и ти смо различита људска створења... Па, Соња, знаш ли, та ја сам тек сад, тек овог часа појмио куда сам те синоћ позивао! А кад сам те синоћ звао, ни сам нисам схваћао куда. Звао сам те једино за то, и дошао сам једино зато: да ме не оставиш. Нећеш ме оставити, Соња? Она му стисне руку. — Али зашто сам јој рекао, зашто сам јој поверио, зашто? узвикну он очајно, одмах затим, и гледаше је с бескрајним мукама. — Ево ти очекујеш објашњења од мене, ту си и чекаш, Соња, ја то видим; а шта ћу да ти кажем ? Јер ти ништа не схваћаш у томе, него ћеш се само сва измучити и напатити... због мене! Ето, ти опет плачеш и грлиш ме, та, што ме грлиш? Зато, што нисам подносио сам, него сам дошао и на другог терет свој да пренесем: „пати и ти, биће мени лакше!« И можеш ли да љубиш таквог подлаца ? — А зар се ти такође не мучиш ? повиче Соња. Опет оно исто осећање навали у његову душу као талас, и опет за тренут омекша га. — Соња, ја имам зло срце, види то, тиме се може много да објасни. Ја сам за то и дошао, јер сам зао, пакостан. Има таквих, који неби дошли! А ја сам још и плашљивац и... подлац! Али... нека тако! све то није оно... Сад би требало да говорим, а ја не умем ни да почнем... Он застане и замисли се. — Е-ех, нисмо ми једнаки створови! узвикне он опет. — Нисмо пар. И зашто сам дошао, зашто! Никада нећу то себи да опростим ! — Не, не, добро је што си дошао! узвикиваше Соња. Боље је да и ја знам! Много боље! -Он је погледа болно. — И шта одиста! рече он пошто се као изнамишљао, — та то је тако и било! Ево шта: хтео сам да будем Наполеон, с тога сам и учинио убиство... Е, сад разумеш ? — Н-не, наивно и плашљиво прошапуће Соња, — само... казуј, казуј! Ја разумем, све у себи ћу да разумем ! мољакаше она. — Разумећеш? Е, лепо, да видимо! Он заћута, и дуго размишљаше. — Ствар је у овоме: једном сам ставио себи овако питање: шта би било, на пример, да је на месту моме био Наполеон, па да није имао, ако би хтео каријеру почињати, ни Тулона, ни Египта, ни прелазак премо Монблана, него да је место соих тих лепих и монументалних ствари била просто напросто, некаква смешна старица, регистраторка коју уз то још треба и убити, те да се из њеног сандука извуку њени новци (ради каријере, разумеш?), — па, дакле, да ли би се на то одлучио, кад му другог излаза не би било? Да неће да га сломије то с тога што је и сувише немонументално и... и грешно? Е, кажем ти, на томе сам се „питању" мучио веома дуго,