Policijski glasnik

ВРОЈ 46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

357

Картара је погледа, па кад је виде такву покаја се због своје пренагљености и поче блажијим гласом: — Па молила си ме да ти кажем све, што у картама буде стојало, и ја сам ти по жељи учинила. Питала си ме за савет 3 и њега ти дадох, па шта би хтела више? Не мислиш ваљда, да је мени стало до тога, да твој муж не живи. Буди без бриге! Мени нити је у кесу нити из кесе. И ја бих, веруј ми, највише волела, да није дошло до тога, Али зар сам ја крива, што ти проричу карте такав несрећан свршетак? Рђава будућност очекује те, која ће се на крају крајева завршити твојом пропашћу. Па кад то стоји, није ли зар боље да себе спасаваш' Или чекаш да дођеш до ивице пропасти, па да се тек онда кајеш што ниси зло предупредила. Уверена сам да ћеш се онда сетити и мојих савета. Али кајање и сећање биће тада касно и сувише касно. Шивана је слушала, а кад се картара ућута она уздрхталим гласом шапуташе: — Знам, али суд, робија... — Боље и робија, него ли смрт! рече картара. А напослетку знаш шта. Ако будеш умела да се сачуваш, у питању је да ли ћеш и допасти робије. Будеш ли паметна, у напред ти могу јамчити, да те ни глава неће заболети. Имај на уму и то, да нити си ти прва, па нећеш бити ни последња. Живана се опрости с домаћином и оде кући. Од тог дана непрестано је размишљала о томе што је од картаре чула, да се често пута по неколико часова није могла отрести тих црних мисли и слутња. Јован није престао пити. Ретко кад да је у кући на миру прошло кад би се пијан вратио. Живана је сносила злостављање мужевљево, кријући бруку од света. Но и њеном стрпљењу дође крај, кад се поче уверавати да ће се најзад обистинити прорицање картарино и она поче размишљати о спасаваЊу. Из понашања мужевљевог виде, да ће доћи и дотле да је удари, да се више не дигне. Једно по подне тако задубљена у мислима, и не чу да се врата која воде из авлије у кујну, отворише; али се уплашено трже и скочи с клупе кад шкрипнуше врата на соби. Али кад чу детиње гласове и угледа прво једну, па другу и трећу главу својих унучића — двоје женских и најмлађег мушкарца, она се одмах умири. Очи јој радосно засветлеше, а благи осмејак прелете јој преко усана. Деца је запиткиваху за свашта и она забављајући их и шалећи се с њима заборави на све муке и патње готово до мрклог мрака, кад их испрати до вратница, пошто их редом ижљуби... Не зна ни сама колико је спавала, кад је трже из сна љутит глас и псовка. Онако буновна уста брзо с постеље и погледа уплашено мужа — јер је он био, који стајаше на сред собе поводећи се час на једну, час на другу страну, а пламен свеће, која је горела, треперео је лелујаћи се при сваком покрету његовом. Тако ли се дочекује муж и домаћин ове куће? викао је Јован. Живана му ништа не одговори већ га гледаше уплашено. — Јес', што ме гледаш тако ? Домаћина и мужа уредна жена дочекује на ногама, као што и приличи; а не сиавајући. Па ућута. Живани би доста. Криво јој дође што јој неумесно пребацује, па му љутито рече: — А које је опет доба ноћи, те тражиш да те дочекам онако, као што и приличи... Но Јован јој не даде да заврши што је започела. — Не прекидај ме!... цикну и погледа је љутито, закрвављеним очима, које беху подбуле од силнога пића и припрети јој штапом, који је у руци држао. — Не прекидај ме, рекох, него слушај кад говорим. Уредна домаћица и кад спава, а муж јој још није дошао, спава на опрези, и чим чује, јес' и чим чује да се домаћин приближује, а она је већ на ногама па се налази око њега, до год не легне. А ти ? Легла си!... Спаваш!... А ја да поломим ноге, тражећи по мраку свећу. Је ли то твоја уредност? Закашља се силно, па после неколико тренутака продужи загушљиво: — И у томе други људи срећпији су од мене. Ето Павлова домаћица...

Живана не хте да слуша даље. Њен понос би увређен, што јој муж ставља за углед жену човека, који јој је био мрзак, па љутито додаде: — Јели, Павлова. Е гле ти њега! Па, брате, ако ти је она боља, а ти иди код ње. Није могла више да издржи, па пође; али Јован дрекну: — Стој!,.. Где ћеш?... и појури, ухвати је за руку и одгурну у страну, а и сам се поведе. — Шта рече ? Да идем код ње? Баш тако!... А шта ћеш ми онда ти?.. — Па кад велиш да је она боља и услужнија, рече Живана. Јован на ово не одговори ништа, а Живана продужи: — Дворила сам те двадесет и толико година и за све то време, нисам ти била на одмет; ваљала сам ги, умела сам да те послужим, никад ми ману ниси нашао, јер ти је увек, ама увек по вољи било ! А сад? Шта ти одједном би и сама се чудим ! Под седим си се власима помамио ! Да ниси познао покварено друшгво, боље би било! Да се ниси почео дружити са оном двојицом, са оним иијаницама... — Шта рече? прекиде је он и пресече очима. Шта рече, пијанице ?!... Но Живана се не застраши, већ понови: — Па пијанице, дабогме... Али не доврши, јер се он залете, ухвати је за прса и повуче силно к себи, иа се некако отпусти, поведе натраг и паде колики је дуг. Живана ослобођена побеже напоље, а он се просипајући псовке диже и поводећи једва докотура до постеље, па леже онако обучен. Живана је дрхтала од љутине кад изађе пред кућу. Напољу је владала мртва тишина. Небо беше покривено густим облацима, тек што није пала киша. Размишљаше о мало пређашњем, па јој дође криво и на самог Бога, што јој је уделио овако горку судбину. Од једном јој и нехотице дођоше на ум картарине речи: » Боље ти њега (( , па јој то даде мислима други иравац. Поче о томе да мисли. И све више долажаше до уверења, да ако је икоји, овај тренутак је баш најзгоднији. — А што и не би? питала се она. Зар није боље и роб, него ли у гроб. Или, зар да оставим, па да ме једнога дана умлати!... А свет, шта ли ће он рећи?... Зар да прул;а прст и говори: Убица!... Убица!... Па нека говори! Говори и овако. Жале ме и то је све! А да ли ми је тиме помол;ено ?... — Жале ме, а ја из дана у дан патим. Довела сам се, да изгледам као акреп; гадим се сама себе, а шта ли је за друге остало?! Па ко ме је довео дотле? Зар не он и његово тиранисање. И сад му нисам добра! Боља је домаћица жена оне пијанице; она, што је као девојком пљунула на образ свој... Ова јој питања и одговори, ова резоновања једно за другим муњевитом брзином прелетаху по памети и она постајаше нервознија, све више јетка и огорченија. Како који тренут, осећала је потребу, управо жељу за осветом, јер је увиђала да ће јој то годити ; да ће се тиме спасти невоље и м^ка. Погледа на прозор одакле је светлост из собе продирала, па се упути тамо. Виде мужа да спава и она вођена неком тајанственом силом уђе на прстима у собу, носећи у руци иовелику секиру, коју је у кујни нашла Дође лагано до постеље и нригну се Јовану, да би се уверила да спава. У тај пар он се поче мешкољити. Она се поплаши, страх је било да се не пробуди. Крајње је време било. Разјарено подиже секиру и потеже ушимице. Јован поскочи са узвиком: »Шта!..." Али не доврши, јер и други ударац стиже, само је овај био оштрицом и секира се зари дубоко у главу из које иокуља мозак, а крв прсну по постељи и дувару, прскајући и убицу. Мало затим, а са оближњег моста некакав тежак терет паде у реку, чији се таласи разлише да покрију један тежак злочин. *) Београд 1900 год.

*) Живава је осуђена на двадесетогодишњу робију.