Policijski glasnik

БРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

379

нису извршени сви они захтеви, које закон за потврду судску тражи ? Одговор је на ово питање јасан, да се у оваквим случајевима увек, када се земљоделац хоће да изолује од овог заштитног благодејања, треба обратити суду и пресудом заменити тапију, јер иста уводи купца у државину. По нашем мишљењу ово законодавац на сигурно није хтео, када је § 471 тач. 4 грађ. суд. поступка овако редиговао: в Земљоделцу један илуг Поред тога на сваку аореску главу, била она од д&нка ослобођена или не, ако јој је само главно занимање земљоделство, живела она у селу или вароши пет дана земље, рачунеИи хват од 1600 кв. хвати била земља чиста, аод гором, воИем или виноградом, заједно са необратим њеним плодом. Исто тако и куКа са зградама и илацем од једног дана орања (с . Ова законска одредба је потпуно јасна, јер кад се наводи „ако јој је само главно занимање земљоделство", и кад се одмах затим узме у обзир доња реченица ^Исхо тако куКа са зградама и ндацел од једног дана орања", онда се ни у ком случају истина по нашем некомпетентном мишљењу, не може узети, да се воденица од овога прописа законског изолује, па ма остало имање не достизало ону стопу површине земљишне, која се за продају и отуђење забрањује. Поред овога када је већ у овој законској одредби реч и о »зградама* поред „к уКе"- онда се ничим не да објаснити то, да је законодавац искључио воденицу, јер и она је »зграда« на том имању које је заштићено, а следствено је, да је на сеоским имањима једна од најглавнијих потребних »зграда® баш та воденица, где земљоделац врши све оно шго му је за сређивање свакодневних намирница потребно — најнужније. Ми смо се овом расправом одужили својој дужности, а на нашим је правницима да ово питање узму у озбиљну расправу, како би се § 471 тач. 4 грађ. суд. поступка прецизирао, како не би долазио у контрадикцију са осталим законским одредбама и како би се ово веома важно правно питање регулисало, те да отуда не трпи штете нико и да би се циљ и намера законодавчева постигла. Овде у овој расправи је реч једино о сеоским воденицама, одакле изолујемо млинове чији сопственици ове зграде, на вештачки и модеран начин подижу за шпекулацију и искључиво млинарску радњу, јер ни ми сопственике оваквих зграда не сматрамо за земљоделца. * * * Имамо пред собом овакву једну судску расправу код општинског суда. Милева жена Петра Димитријевића из Стубла узела је на зајам 200 динара од поверилаца Андрије Павловића из Стубла, и на ову суму издала му облигацију, са одобрењем свога мужа, који је доцније умро. Облигација је потврђенанадлежном влашћу 1887 године, а рок је плаћања истој био 1888 године. Ову је облигацију поверилац поднео на Марка Иконића 1890 године са преносом овакве садржине: право мога примања уступам Марку Иконићу, с тим да исто примање може наплатити, јер сам од њега у овоме дугу измирен у новој облигацији, коју ми је издао под данашњим. Марко је у току ове године тражио наплату од дужника Милеве, и добио је одсудно решење — пресуду, а поред овога и уверење извршне власти, да се од дужника није могао наплатити, и с тога је тужио преноситеља права нагшате овога дуга на њега Андрију Павловића, тражећи од истога наплату ове суме са трошковима. Тужени Андрија одговорио је: Пренос права признајем, али у своје оправдање имам да наведем ово: кад сам 1890 г., хтео ставити забрану на кретност моје дужнице Милеве, а за наплату овога дуга, и пре но што сам учинио зато нужан корак код суда, дознао је за ово Марко и дошао к мени, са тим захтевом да му ову Милевину облигацију преносом уступим, а он у место новца да ми даде другу облигацију за исту суму на своје име, која би имала гласити на готов новац, и тако смо и учинили. Право наплате за ову облигацију пренео сам на њега а за вредност ове суме узео сам од њега као мога дужника облигацију. Доцније видео сам да се од Марка за овај дуг не могу наплатити, јер није имао нигде ништа, и зато нисам наплату ни тражио, већ

сам његову облигацију пренео на Павла Марковића, и да ли је овај исти пријемнику права платио не знам, но врло је сигурно да ће се и овај услед немогућности за наплату од Марка обратити мени да му и ову исправу као уступитељ платим и можда и он само чека згодан моменат док Марко од мене наплати ову суму по облигацији Милевиној, па да се и он са тужбом за наплату суду обрати. Даље навео је, да је дужник Милева у оно време 1890 године, када је њену облигацију пренео на Марка, имала покретног имања, и тада је се за овај дуг могао наплатити, но га је Марко његовом новом обавезом обмануо, зато што је се пре преноса оженио са Милевином кћери, уз коју је узео половину покретности у вредности 2000 динара, а другу половину покретности Милева је приликом удаје друге кћери уступила другом зету, и сада доиста да нема нигде ништа, одакле би се овај дуг могао наплатити, но живи на издржавању код својих зетова, час код једног час код другог, према чему држи да ни у ком случају овај дуг не треба да плати. За све ово што је навео, нема писмених доказа, али вели, да би сведоцима могао доказати, да је Милева у оно време имала имања из кога би се могао наплатити. но ју је њен зет Марко оваквом својом радњом узео под заштиту. Тужитељ Велимир остао је при својој тужби, додајући још и то: да и ако је он Милевин зет, и ако је уза жену узео половину покретности, ипак има права тражити од Андрије наплату овога дуга, јер узете ствари нису његове — Маркове — већ његове жене, које му је она приликом удаје за њега донела као спрему, и које се не могу узети као наслеђе материнство, да би биле одговорне, као гарантија за наплату овога дуга, који сада од Андрије као преноситеља права тражи. И тако ове су ствари сада искључива својина његове жене, и он их ужива само као спрему девојачку и мираз. Што је он пак зет Милевин, ово сродство не везује га од те могућности да тражи наплату овога дуга од туженог Андрије, као пријемник његовога права, онако како би то чинио и сваки други. Међутим што се тиче навода, да је требало дуг тражити у неком замишљеном времену, када је главни дужник исти могао измирити, држи да им нема места, јер сваком повериоцу остављено је на слободну вољу када ће своје право тражити, и он свакога свога дужника произвољно може чекати докле хоће. Што се пак тиче оне његове облигације коју је он за ову издао Андрији, а овај ју је пренео на Павла Марковића, она не може имати никакве везе, за расправу овога спора, јер он је ту облигацију исплатио, а можда и није или има каквих засебних уговора са Павлом, и када овај тек буде тражио наплату овога дуга, он ће по њој као дужник одговарати и као одговоран стајати. По овом извиђају суд је овај спор пресудио: Да тужени Андрија плати тужиоцу Марку суму у две стотине динара са трошковима, за плаћену облигацију Милеве жене Петра Димитријевића, пошто се исти услед немаштине од ње није могао наплатити. Пресуда саопштена парничарима одмах. Од суда општине стубланске, јуна 1900 год Л»... Писар Председник суда Кметови. Задатак општ. писарима. Је ли ова пресуда правилна и на закону основана? Ако јесте са којих законских разлога, ако није исто тако.

ГРОЗНА 00БЕТА (истинити догађај) — Заре — (2) За тај дан нарочито су чувани и гајени јагањци. И Миленко је имао два црна јагњета — без белеге. Неговао их је нарочито због коже, од којих је мислио да направи шубаре: једну себи, а другу Станку. Но та му се жеља не испуни. Једнога јутра оде на салаш, али се ужасну кад на камену пред колебом нађе обе главе јагњеће, без трупова. Дрхћући од љутине отрча тору где су овце лежале, мислећи да се није преварио. Разгледа свуда; али узалуд, па се невесео,