Policijski glasnik

б

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 1

пад... Да! да! (( мишљаше он. Изиђе из механе и отаде готово јурити. Помисао на Дуњу и мајку наметну му, однекуд, читав павички страх. Нред југро те исте ноћи разбудио се у шевару на крестовскоме острву, сав нрожет хладноћом, у грозници; пође кући и стиже рано- ујутру. После неколико часова снавања грозница га прође, аии пробуди доцкан, у два после подне. Сети се, да тог дана требаше да буде сахрана Катарине Ивановне, и обрадова се, што није присуствовао. Настасја му дон«се да једе; јео је и пио с добрим апетитом, готово лакомо. Глава му беше ведрија, а он сам мирнији него ова три дана. Чак се и зачудиО' у један мах оном прошастом приливу свога паничног страха. Врата се отворише и уђе Разумихин. — А! Једе, мора бити да није болестан! рече Разумихин, па узме столицу и седне за сто, према Раскољњикову. Био је узнемирен, и није се паштио да то сакрије. Говорио је с очевидном љутњом, али није брзао, нити особито повисиваше глас. Могло се помислити, да је имао неку нарочиту и још искључиву намеру. — Слушај! започне одлучно, — врага, ми сви, али по томе, што сад видим, видим јасно, да не могу ништа да разумем; молим те, немој мислити да сам дошао испитивати. Презри то ! Нећу ја то! И сам да сад све откријеш, све те ваше тајне, ја можда не бих ни слушати хтео, презрео бих и отишао. Него дошао сам само да лично и одсудно сазнам: ирво и прво, је-ли истина да си ти полудео? 0 теби, видиш, ностоји уверење (тамо негде), да си ти можда луд, или веома наклоњен лудилу. Признајем ти, и ја сам био веома склоњен да то мњење задржим, прво, судећи по твојим глупим и делимице одвратним поступцима (који се ничим не објашњују), а друго, по твоме иедавном понашању према сестри и матери. Само чудовиште и подлац, ако није лудак, могао би с њима тако да иоступа, као што си поступао ти; према томе, ти си, дакле, полудео. — Ти си их одавно видео? — Овог часа. А ти од онда ниси ? Где ти тумараш, молим те, кажи ми, већ сам те три пута тражио. Мати је од јуче озбиљно болесна. Хтела је да ти дође; Авдоћа Романовна је задржавала; није хтела нипгга да чује: »Ако је, вели, болестан, ако му се ум збуњује, ко ће му помоћи, ако не мати?" Сви смо дошли орде заједно, јер је нисмо могли пустити саму. До пред самим в.ратима твојим молисмо је да се умири. Уђосмо, тебе нема; ево овде је она седела. Седела је десетак минута, ми смо поред ње стајали ћутећи. Устаде и рече: „Ако излази, а мора бити, здрав је, а мајку је заборавио, то значи, да је за мајку неприлично и стидно да му стоји на прагу и да моли милоште, као милостињу". Вратила се кући и легла; сад је у ватруштини. »Видим ја, вели, за ону своју има времена«. Она мисли, да је та, своја СоФија Семјоновна, твоја вереница или љубавница, не знам баш управо. Одмах сам отишао Софији Семјоновној, јер сам, брате,, хтео све да разаберем ; •— одем, видим: сандук мртвачки, деца у илачу. Софија Семјоновна мери им црне хаљинице. Тебе нема. Гледах, молих за опроштај и изиђох, и то саопштих Авдоћи Романовној. Можда је све то ништа, нема ту никакве своје, него биће пре свега мора бити, да је ту лудило. Али ево ти си ту и једеш рувану говеђину, као да ниси три дана јео ништа. Оно, рецимо, и полудели једу, али ма. да ниси ни речце са мном проговорио... ипак ти ниси... луд! На то ћу се заклети. Пре свега, пикако, ниси луд. И тако врага с вама свима, јер ту има нека тајна, а ја нисам намеран да за њу лупам главу. Тек тако само, дођох, да навичем, заврши он уставши, — да души оладшам, а ја знам, шта ћу сад чинити! — А шта ћеш сад ? — А шта се тебе то тиче! — Пази, ти ћеш се нропити. -— Откуда... по чему ти то знаш? — Е, то је т.ако! Разумихин поћута мало. — Ти си увек био разложан и смишљен, а иикад, никад ниси био луд, напомену он одједном ватрено. -— То је тако : ја ћу се пропити! Збогом ! Крете се да иде. — Чини ми се, Разумихине, да сам ономад са сестром о те^би говорио. ■ .— 0 мени! А... где си је ти могао ономад видети? одједном стаде Разу.мпхпн, а мало и пребледе.

Могло се погодити, да му је срце брзо и с наиором закуцало у грудима. — Долазила је овамо, сама, овде је седела, разговарала са мном. — Она! —■ Јест, она! — Па шта си говорио... хоћу рећи, о мени шта си јој говорио? — Казах јој, да си ти врло ваљан, честит и радан. Да је ти волиш нисам јој рекао, јер она то зна и сама. — Зна и сама? — Е па, да шта! Било са мном шта било, али ти би остао за њих провиђење. Ја их, тако да кажем, предајем теби, Разумихине. То кажем, јер потпуно знам, како је љубиш, и уверен сам о чистоти твога срца. Знам и то, да и она тебе може да љуби, па можда те већ и љуби. Сад смисли сам како боље умеш, — треба ли или не треба да се пропијеш? — Рођице... Видиш... Но... Ах, врага! А шта ће то с тобом бити? Куда ћеш? Видиш: ако је све то тајна, е па онда нека! Алн ја ћу... ја ћу дознати тајну... А уверен сам, да је то све свакако нека беспослица и ништарија, и да си ти сам то све и заподео. Али, уосталом, ти си изврстан човек, најбољи човек! —■ А ја сам баш управо хтео да ти кажем, али ме ти пресече, ти си малочас врло добро расудио, да за те тајне не треба разбирати. Остави за време, не узнемируј се. Све ћеш дознати у своје време, баш тада, кад и треба. Јуче ми један човек рече да човеку треба ваздуха, ваздуха, ваздуха! Хоћу да одмах одем к њему и да сазнам, шта је с тиме мислио. Разумихин сгајаше замишљен и потресен, и нешто је премишљао. »Политички завереник! Извесно ! И сад је уочи неког одсуднога корака, — то је извесно! Друкчије не може бити... и... и Дуња то зна... к помисли наједном. — Тебе похађа Авдоћа Романовна, рече скандирајући речи, — а ти сам хоћеш да се састанеш с човеком, који вели да треба више ваздуха, ваздуха и... и, мора бити, и то писмо... и то је такође нешто тако, заврши као за се. — Какво писмо ? — Она је добила данас једно писмо, узнемирило је веома. Чак и сувише. Почех говорити о теби, — замоли ме да престанем. После... после рече,. да ћемо се, можда, врло брзо растати, после ми је за нешто ватрено захваљивала; после отишла у своју собу и затворила се. —- Она је добила писмо? припита Раскољњиков замишљено. — Јест, писмо; а зар ти ниси знао? Хм!... Обојица поћуташе. — Збогом, Родјоне. Ја, брате... било је једно време... него, збогом, видиш, било је једно време... Но, збогом! И мени је време. Нећу да пијем. Сад не треба... вараш се ти! Журио се; али тек што изцђе и готово да притвори врата са собом, иа на једном опет их отвори и гледајући некуда у страну рече: — А, збиља! Сећаш ли се оног убиства, та, Порфирија: оне старице, зпаш? Е па, знај, убица је нађен, сам је признао, дао доказе. То је један од оних радника, оних бојаџија, замисли само, сећаш ли се, а ја сам их још бранио онде? Верујеш ли, да је онај смех и бој на степеницама са другом, кад су се пели вратар и два сведока, он сам нарочито удесио, зато баш да заведе. Какво је то лукавство, каква присебност у том штенету! Тешко је веровати; али сам је објаснио, сам је све признао! Ала сам се изварао! Па шта, ја мислим то је само геније притворства и окретности, геније јуристичног забашуривања, — а, мора бити, да се нема чему ни особито дивити! Зар таквих не може бити? А што је био слаб и признао, зато му ја још више верујем. Истинитије је!... Али како ли сам се сам онда преварио! Пео бих се уза зид за њих! (Наставиће се).

ЧУДОБИШТЕ ОД ЧОВЕКА Већ је без мало свима нашим читаоцима познато из дневне штампе, да је једно чудовиште од човека, које се зове Раја Марић, ноћу између 5 и 6 ов. мес. уништио десет српских живота у суседној пам држави — Аустро-Угарској.