Policijski glasnik
70
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
ВРО.1 9
— Ух, но Богу, оиак ли је. — Ма.ни га, ка ала једна!... 'Гаман се опет узеше сви чудити и разговарати о Шулу, док он одједном бану преко плота на истом месту из Мијиног шљивара. — Ене де га, од куд одовуд овај ка с неба ?! Шуле подврисну и подскочи. — Кад бре брже облете? Јеои ли ишао, Бога ти, чак до цркве и обишао там около ка виор? Шуле се само смеје и мрда раменима. — Тхе, час ја — ка ласица. Пред меаном га опет почеше частити, па и кмет и чак Најић, а једнако му говоре: — Признај, бре Шуле, славе ти, нећемо ти ништа. Шуле се смешка, испија, а час мете капу на уво па заигра. — Е чудо је, брате, како му ове ноге вако раде? ишчуђавају се сви његовој лакоћи. Шуле се мало ћевнуо, па ће се тек окренути Никодију умиљавајући се. — Дај ми, болан, ча Никодије, једно јагње, да га изем. — Немо ми, бре Шуле, мали су ми, вере ми, даћу ти, Бога ми чим одвркну. — Не једе Шуле маторо јагње, но ка господа дол у чаршији, кад је младо, па подебело! — рећи ће један и сви ударише у смеј. — Подај му, бога ми, боље ти је сам, но да ти дигне три! узе се шалити и Пајић. — А с ПајићеМ си велиш квит! — шали се кмет. — С њим квит! Нисам жим' ча Павле! — вели Шуле и заглади уста, па штрцну пљувачку кроза зубе, а Никодију намигну и прошапута: — Слатко је било ка један шећер, ето му његови! Готово мораћу му дати једно — смеје се Никодије. —- Оћеш један полић? — пита Шула, газда Марко. Не помаже ти! — вичу други — оће да га подмити! Јагње, јагње! Мораш и ти да даш писанију Шула. Све да се поваља од смеја. Кад пођоше, Шуле скочи преко једне врзине, иодврисну И изгуби се у забрану, а разлеже се његова силна звонка песма: «С вечер ојада сјајна месечина, Обасјала зелену диваду. Застали сви па слушају. — Е, алал нек му је оно ноћашње јагње! узвикну Пајић, одушевљен иесмом. — Море кад ми запева негде, опростио би му, чини ми се, око да ми је извадио. / * Није прошло од то доба ни месец дана, а Шуле се негде, по свом обичају, изгубио. Нигде га нема, нити ко зна где је. Жале га сви и некако им необично без њега. Е жао ми га, гада му поганог,, ка' да ми је брат отишао! чуло се често кад би се повела реч о Шулу. Пола године по његовом одласку стиже акт од начелника среза неког у београдском округу у коме се вели како је неки Милован Степановић — Шуле (ретко му који знао имена) притворен због сумње што је на њега пала због неке крађе. Милован се позива на Никодија Милосављевића, Николу Пајића, Марка Томића и Николу Весића мештане села К , где је и сам рођен и живео, који га познају да је владања добра и да ни за шта није никад кажњен, ни осумњичен. — Шулова посла! — вели кмет. — Е, није му то наша ова јаруга, но приапсе браћа. — Жао ми га гада! вели Пајић. — Жао га и мени, ал' ето ти оно његово опет тера. — Па шта ћемо. — Да га избавимо несрећника, наш је опет, убио га Бог и кад се таки саздао. ,г-г И он сирома у туђем свету, па се опет свија овуда око нас, рећи ће Пајић. — Наш је онет, куда ће. од нас. Своје место, па своје, ком ће кукавац другом. И општина изда уверење начелнику среза »Суд ове општине уверава сваку надлежну власт које се тицало буде знати, а нарочито начелника среза у вези акта
истог среза № 4210 од месеца год. 1986, да је Милован Степановић, који је био житељ ове општине у свему владања примерна био и у свему поштен за што тврди суд ове општине својим печатом. Председник суда Митар ТошиК
310ЧИН И КАЗНА. РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (88) Свидригајлов нође из гостионице. Раскољњиков за њим. Свидригајлов ипак не беше много пијан, тек мало му ударило у главу, и сваким минутом биваше све трезнији. Био је нечим врло заузет у мислима, нечим необично вансним, и мргодио се. Очевидно га узнемираваше неко очекивање. Према Раскољњикову се у потоњи мах некако промени, сваким тренутком постајаше све грубљи и подсмешљивији. Све је то Раокољњиков оиазио, и беше такође у немиру. Свидригајлов му поста врло сумњив ; науми да пође за њим. Изиђу на тротоар. —- Вама је пут на десно, мени на лево, или, готово, напротив, тек асНеп, топ р1ај81г, до пријатног виђења! И упути се десно сенској пијаци. V. Раскољњиков пође за њим. — Шта је то ! завиче Свидригајлов окренув се. — Мислим, казао сам... — 'Го је то, да вас ја сад нећу да оставим. — Шта-а-а ? Оба застану, и оба се за мало гледаху као да се мере. — Из свих ваших полупијаних прича, оштро одговори му Раскољњиков, — ја сам основно закључио, да ви не само што се нисте оставили својих најподлијих смерова према мојој сестри, него да сте шта више јаче него икада њима обузети. Познато ми је, да је јутрос моја сестра добила некакво писмо. За све време ви нисте могли седети на месту с миром... Ви сте, претпоставимо, и могли пронаћи успут какву жену, али то ништа не значи; желим, да се лично уверим... Једва је Раскољњиков и сам себи могао да одреди шта је управо хтео, и о чему се управо хтео да увери лично. — Ето сад! Хоћете да одмах дозовем полицију? — Зови! Они опет постојаше мало један према другоме. Напослетку се измени лице у Свидригајлова. Уверивши се да Раскољњикова претња није уплашила, он се намах учини весео и пријатељски расположен. — Ето какав је! Ја навластито нисам с вама о вашој ствари разговарао, премдамеје, наравно, мучила радозналост. Фантастична ствар. Одгодио бих до друге прилике, али, доиста, ви сте у стању и мртва покренути... Па, хајдемо, само вам унапред кажем: идем сад на часак само кући да узмем новаца; после затварам врата, узимам кола и цело вече остајем на острвима. На, камо ћете и ви за мном. — За то време ја ћу у стан, али не код вас, него код СоФије Семјоновне, да се оправдам што нисам био на иратњи. — Како вам је воља, али СоФија Семјоновна није код куће. Она је сву децу одвела једној госпођи, једној знатној старој госпођи, мојој давнашњој иознаници. и оснивачици неких завода за сиротињу. Очарах ту даму доневши јој новац за сва три тичића Катарине Ивановне, а поред тога подарио сам још новаца и заводима; напослетку сам јој нричао све о Софији Семјоновној, баш све часно, ништа не тајећи. 'Го је учинило неописан ефект. Ето зашто је Софији Семјоновној и било накричено да се још данас јави, право у — ви хотел, где на време станује моја госпођа кад с летњиковца долази. — Нема потребе, али ћу ипак ићи. — Како хоћете, тек ја вам ту нећу бити друг. Ево смо одмах и код куће. Реците, ви ме зато подозриво гледате, уверен сам, што сам био толико деликатан и све до сад вас нисам узнемиривао запиткивањем... ви разумете? Вама се то чинило ствар необична: кладим се да је тако! Па, 'дела сад и бубите деликатни. — И прислушкујте код врата.