Policijski glasnik

158

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20

савет. У седам и по часова оде он опет горе, али ни овога пута ре доби никакав одговор, као ни у следеКем сахату. Сад се и кочијаш узнемири: помоћу једне полуге отворе врата, једина која воде из баронове собе у ходник, јер су остала једном приликом из неких разлога по његовој жељи била зазидана. И сад се указа ужасан призор. У соби за играње лежаше барон на канабету са плавим, развученим лицем — ои беше лешина. У кући се потом подиже велика узбуна и пометња. Остали појурише такође горе, да својим очима виде ужас. Још убијен као у самртној борби, лежао је леш на јастуку. Лице му је било страшно погледати. Очи укочено гледаху испред себе, а уста чврсто стиснута. На устима се виђаше бела пена, а за вилицу се залепила кап крви, која је исцурила из уједене усне. На поду лежаше разбијена винска чаша, из чијих се парчета још сијаше златно бело вино. На столу беше разбацан један шпил карата, једна иразна и пола друге винске боце и тањирић за пепео, пуно испушених цигара, све као да се мртвац тек дигао од стола. Смрт га је дакле нашла сасвим изнеиада. Мора бити да му је срчани папад прекратио живот. Прво се вратару поврати присуство духа. Пре свега мишљаше да се мора трчати у полицију, па онда лекару. Прво предузе сам, а л.екару отрча кочијаш. Пре тога вратар извуче кључ, да се не би у соби штогод дирало. Остала послуга потом уклони се с чуђењем и јадиковањем. После четврт часа полиција беше на месту. Беше дошао сам комесар, човек круиног раста и јаког састава, чији оштар поглед, енергично и интелигентно лице, даваху сведоџбу о његовој дугој делатиости у служби. Не обзирући се на кукање жена, нареди, да се отвори соба, док оба полицајца, која су с њим дошла, осташе у ходнику. Собару заповеди да остапе. После неколико минута дође и лекар. — Овде имамо неприродну смрт — изјави овај но кратком нрегледу леша — барон је умро од отрова. И то, како изгледа од цианкалиума. Очевидно, дакле, самоубијство. — Најмање изгледа да је то — рече комесар, — јер би у том случају покојник оставио какву изјаву. И својим оштрим иогледом прелете целу собу. Али ни на столу, нити на ком другом месту, не беше никакве хартије. — Могуће у којој другој соби — рече лекар — можда у соби за рад. — Ви познајете положај одаја? — Само врло површно; барон ме је једном звао због рањене ноге, отуд се опомињем. Може нас водити послужитељ. Обојица иођоше за Фридрихом у собу за рад. Све беше отвореио. На њему лежаху доста писама и брошура, све у неуредном стању. Комесар пажљиво расматраше хартије, од једном узе једну малу цедуљу и пажљиво читаше. — Имате право — рече потом и пружи је лекару. Писамце гласаше: »Одношаји, који нису за јавност, нагопе ме, да учиним што пре крај своме животу. На то сам се решио носле дугог и зрелог размишљања. Молим да се не предузимају никаква истраживања о узроку мога самоубијства, јер је исто најинтимније природе, и поред свију мука не може се открити. Мој је тестаменат одавно код суда депонован, и садржи ближа одређења о мојој заоставштини. Ото ал. Иилсхнген" Потези пера — матинска слова — беху мушки и крушш и без икакве замерке од дрхтања, што би било појмљиво пред блиском смрћу. — Кад мислите да је наступила смрт? — упита овај. — Леш је већ хладан и укочен, најмање пре десет часова. — Сада је девет. То је онда било синоћ око 11 часова. Лекар ово потврди. Тада упига, сме ли се удаљити, пошто је већ време, у које посећује болеснике. Комесар га не требаше више, те иошто оде лекар, осташе сами комесар и послужитељ. — Чудновато — рече за себе — кад неко хоће себи да одузме живот, то обично уреди најпре своја писма. Пре свега иеће их оставити овако растурене и на очи целоме свету. Затим опет посматраше цедуљу у својој руци, која садржаваше изричну потврду о самоубијству. — Познајете ли баронов рукопис — упита он, подајући се једној мисли, слугу, који сад тек беше нашао своје сузе, и мирно плакаше с џепџом марамом на лицу. — 0, сигурно, господине комесаре; ја сам од толико година код господина барона, ** -

— Погледајте ову цедуљу. Је ли то његов рукопис. Фридрих баци на-њ само летимичан поглед. — Јесте, господине комесару, његов је. — Хм! Сад ми испричајте како сте нашли леш. Фридрих каза како је по старом обичају хтео да однесе у седам часова доручак господину, који увек у то доба, пошто је био страсан ранилац, сеђаше крај књига; како је нашао забрављена врата, и како су, пошто су ова силом отворили, видели ужасан призор. (Свршиће се).

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈКВС^ОГА (95) Осуда, ипак била је милостивија пего што се могло оч'екивати, судећи по свршепом убиству, м може бити, баш по томе, што се злочинац не само није хтео да иравда, него чак је као изјавио жељу, да сам себе још више окриви. Све пеобичне, чудне и особите околности самога дела узете су у обзир. 0 болесном и бедном стању, сиромаштини злочинчевој до извршења.злочина није било ни најмање сумње. То, што се није окористио узетим новцем и стварима, узето је делом за утицај пробуђена кајања, делом за нездраво сгање умгшх способности за време злочина. И та околност што је Лизавета изненада такође убијена, послужи за пример који поткрепљује последњу претпоставку: човек извршује два убиства, а у исто време заборавља да су врата отворена! Напослетку, што се пријавио сам са оптужбом баш у оно време, кад се ствар необично замрсила услед лажног исказа клонула духом Фанатика (Николе), и осим тога, кад на правог злочинца не само што није било јасних основа за оитужбу, иего чак ни сумња се није имало (Порфирије Петровић је своју реч погпунце одржао), — све то свакако припомогло је да се ублажи казиа окривљеноме. Показаше се, осим тога, сасвим неочекивано и друге околности, које су веома ишле на руку окривљеноме. Бивши студент Разумихин, ишчепркао је однекуда доказе, да је злочинац Раскољњиков, док је на универзитету био, својим последњим срествима потпомогао једног свог сиромашног и јектичавог друга са универзитета, и готово га издржавао за пола године. А кад је овај умро, гледао је старог и болесног оца умрла друга (који је издржавао и хранио оца својим радом скоро од своје тринаесте године), сместио је, напослетку, тога старца у болницу, и кад је овај умро сахранио га. Све те доставе имале су неки повољан утицај на решење судбе Раскољњиковљеве. И његова бивша газдарица, мати нокојне веренице Раскољњиковљеве, удовица Зањицина, посведочила је, како је Раскољњиков, док су још у другој кући становали, код Пет Углова, за време иожара, ноћу, из једног запаљеног стана, изнео два мала детета, и том се приликом изгорео. Тај Факат беше брижљиво испитан и посведочили су га добро многи сведоци. Речју, свршило се тим, да је злочинац осуђен био на рад заточника другог реда, свега на осам година, с погледом и признањем његове личне пријаве суду и неких олакшавних околпости. Још у почетку процеса мати Раскољњиковљева се разболи. Дуња и Разумихин нађоше могућности да је из Петрограда одведу за време суђења. Разумихин изабра град па жељезничкој прузи и у близини Петрограда, те да би имао могућности редовно и правилно да прати сав процес, и у исто време што је могућио чешће да се виђа с Авдоћом Романовном. Болест Пулхерије Александровне беше пекако чудна, нервозна, и пратило је иешто као лудило, ако не потпуно лудило, а оно бар делимично. Дуња, вративши се с последњег виђења с братом, застане мајку већ сасвим болесну, у ватри и заносу. А тог вечера се баш договорила била с Разумихином шта управо да одговори матери на њена питања о брату, на је већ и измислила, заједно с њим, читав догађај о томе, како је Раскољников отпутовао некуда из Русије, по једној нарочитој поруци, која ће му напослетку, донети и новаца и познато име. Али их пренерази, што сама Пулхерија Александрова ни о чем ии тада ни потада не распитиваше. Напротив, она је сама имала већ читав догађај о изненадну одласку синовљевом; плачући нричала је како је он долазио да се с њоме опрости; при том је давала неке напомене на то, како је само њој јединој познато много шта, много врло знатних тајанствених околпости, и како Рођа има много врло моћних пеиријатеља, тако, да се оп мора крити. А