Policijski glasnik

БРОЈ 24

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

189 '

9 јула. Спавао сам добро, особито добро! Ништа од свега што је било самном нисам сањао! Кад сам се пробудио требало ми је прилично времена да се приберем и уверим да ли је све јава што се самном десило. Сад ми ваља радити да ме не ухвате. Интелигентан сам, разуман сам, умем логички да мислим. Не кајем се што сам учинио и надам се да ћу се из ове аФере извући. Гладан сам. Извадим из портфеља и понесем собом обадве стотинарке, спустим поново портфељ у коФер заврнем кључ два пут на вратима од собе и одем. На степеницама кад сам силазио говорио сам у себи: »хоКу сада прво да набавим сигуран затвор...® Отпочнем гласно да се самом себи смејем. »Како ће богат човек, као што сам ја и даље да борави у овој собици на крову®! Кад сам ишао и дошао до једне ашчинице онде на близу паде ми на памет да ли ту да уђем, или да идем даље јер се нисам био још решио. Био сам већ и метуо руку на браву с намером да уђем у ашчиницу, кад на један мах сетих се да бих с тиме велику глупост са собом учинио. У истој ашчиници остао сам био дужаи за јело што сам се месец дана раније хранио, и ако сада платим дуг, који Ке се нема сумње од мене тражити, навућићу тиме одмах на себе подозрење. За то продужим пут даље. Хоћу, дакле, да једем, у какав већи ресторан! Жеља ми је била да једном добро једем. Имам најзад и права на добар доручак. Ну, помислим, да требам сада да будем и штељив и свој начин живота тек доцније да мењам. За 35 суа, дакле, доручковао сам. Док сам јео, посматрао сам неке беднике, који уђоше у салу, и вољан сам био да им укажем помоћ од мојих 126.000 Франака. Пошто сам свршио с јелом, у мени се још више сажаљње пробуди. Радо бих помогао другоме, и радо бих и ове све добре људе позвао да нешто приме од мене кад бих смео. Пружих моју стотинарку келнеру да платим. Чекао сам дуго док је променио новац, и за то време некакав страховит немир беше ме обузео, Помислим већ у себи да сам пропао, и полициста тек што није по мене ушао. Неколико тренута иза тога био сам, од страха тако рећи, ван себе. Узмем шешир и пођем решен да пре изгубим новац. него ли да допустим да ме као какво дете ухвате. На један мах чу се замном вика. »Господине! Господине«! ...Био сам већ и врата отворио. Да л' да бежим, или пак да станем и да чекам док се може бити и какав полициста не појави? Нисам хтео, дакле, да станем. Али се после тога на један мах у мени опет пробуди дух и ја се смело окренем. »Овде је ваш новац ! а ...Изгрдим грубо келнера зато што сам на њега морао дуго чекати. 25 јуда. За ових 14 дана нисам ништа погрешио. ...Од мојих сто Франака остало ми је само 3 Франка и 50 сантима. Тек сам јуче досиео да се напијем и загрејан кући дођем. Био сам на самог себе љут јер сам овом приликом свој капут и сувише испрљао. Јутрос сам прао капут... Услед прања избише многе мрље по њему, шавови беху добили црвенкасту боју, а рукави и рупице од дугмета отрцали се. Кошуља — последња коју сам већ имао — поцрнила од нечистоће да је нисам више могао носити. Тражио сам другу међу прљавим, које сам био скинуо, и једну сам нашао која се могла још преврнути. Кад сам се обукао изгледао сам самом себи смешан. Страховито сам био и прљав и подеран. Ха! Ха! Морам се самом себи смејати ! Иодеран... а овамо 126.000 Франака. То је добро, што ? Узећу хиљаду Франака, и купићу себи све ствари које су ми нужне!

Хиљаду Франака у упутницама! У оваком оделу да ја мењам хиљаду Франака ? То би значило да се сам пријавим полицијском комесару и да му кажем: »Господине, ја сам ово украо«. Никако само глупости ! Хвала богу нисам још голико поманитао да бих и такве будалаштине могао чинити. Шта, дакле, да радим ? ...Али зашта још сада да се бринем? Имам још толико колико ми је још потребно за храну. За храну сутра ћу се већ побринути. 26 јуда. Нисам могао ништа избринути. Боже, зар сам ја ипак сиромах у сред Париза и са својих 126.000 Франака у џепу. Остало ми је још 13 суа! По подне иотог дана. Долазим из народне библиотеке. Ишао сам јутрос с упутницом и надао сам се да ћу уз пут успети да је где год променим. Мислио сам и размишљао о томе дуго. На један мах сину ми мисао у главу... Имам 126.000 Франака.., То сам једнако понављао у себи. Али, је ли то баш сигурно? Имају ли папири, које ја уза се носим, увек ону исту вредност?... Кажу ми да се они могу и »анулирати..." Шта значи то »анулирати ?« Како бих ја сазнао, да није старац ове папире поништио ? Не смем ни да помислим на то да идем у Банку и да јој своје папире покажем. Сетих се да би у народној библиотеци могао добити књигу, из које бих се могао о томе обавестити. Потражим, дакле, у у читаоници свеску о берзанским операцијама. Један глупак, чиновник, само се на то иасмеја. Идијот! Помислим у себи: можеш се ти мени смејати колико хоћеш, али ипак ја имам више од тебе! Шта сам тражио то сам нашао у једним новинама, у којима се обично публикују нумере анулираних папира од вредности. Продају се у близини берзе по 10 суа број. Купио сам те новине и остаде ми свега још три суа за хлеб. Немам више ни једног суа при себи. Остало ми је код куће 9000 Франака у упутницама и 117.000 Франака у облигацијама. Шта да радим и како да се побринем за сутра шта ћу јести ?

Старац, види се, није никакве кораке предузимао за проналазак своје покрађе. Његова имовина сад је моја. (Свршиће ое).

СТАРИ ПОЗНАНИК ИЗ УСПОМЕНА ЈЕДНОГА ПОДИЦИЈСКОГА ЧИНОВНИКА ОД Ј. Д. Ханзена I. Тајин је горак хлеб! Тако сам мислио као млад човек, када сам морао постати војником. Био је почетак новембра, када сам сео у вечерњи воз, да се одвезем из своје отацбине у Франкфурт на Одри, где сам тих дана требао да ступим у кадар као регрут. У колима треће класе било је у почетку сем мене само још два путника; један дебели, весели сточарски трговац и један касапин, као што се могло закључити из њиховога говора, јер су се веома гласно разговарали, да сам их и преко своје воље морао прислушкивати. Када смо после једнога сата вожње застали код једног малог места, дође код нас и четврти путник, који одмах при уласку избаци један масан виц, на који се слатко насмеја врло приступачни сточарски трговац. Уљудно обучени шаљивчина, који је имао у себи и извесне елеганције, био је човек од својих добрих тридесет година, маркиранога, нешто преживелога и лукавога лица, сјајних очију, гргуљаве косе, бркова и браде. Ја сам га посматрао прилично равнодушно, а при том ми је изгледало