Policijski glasnik

190

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 24

као да сам ја тога човека морао познавати или гдегод пре видети. На велико задовољство остале двојице путника продужи он терање шале. Тако је овој тројици прошло добрих пола сата веома пријатно. Воз је хујио пуном брзином кроз усамљени предео; њиве и ливаде, које су изгледале јесењи пусте и голе, виделе су се с леве и десне стране пута. Била је сјајна месечина. Шаљивчина је баш причао једну своју епизоду, како је у једној ранијој вожњи из Улка повукао за кваку којом се зауставља воз у случају какве нужде. »Зато сте морали да платите тридесет марака глобе®, рече сточарски трговац. »Ни аспре нисам платио«, одговори он. »Шта сте радили да избегнете казну?« »Радо ћу вам показати. Сасвим просто овако«. Он устаде, и повуче за ту кваку. Зачу се јак писак локомотиве. »До ђавола ! (< рече трговац. »Баш сам радознао, како ћете проћи сада без казне.» »Одмах ћете видети, па ћете се целога века сећати ове лепе шале!" Укочише воз и он стаде. Чудновати шаљивчина отвори врата и искочи напоље, и брзо прескочи преко ограде од жица у њиве. Један кондуктер журно прегледаше све кваке: »Овде је квака повучена®, узвикну он. »Јесте!« одговори сточарски трговац. »Па шта има овде?« »Ништа®. »Зар нема никакве несреће? <( »Нема«. »Онда то кошта тридесет марака; мора да се јави.® »Обратите се само господину, који је то учинио.« »А ко је то? к »Он је изашао из воза, али ено га, још се види на месечини". Кондуктер се обрати ономе: »Хеј, ви тамо! (( викну он. »Шта желите?« упита шал>ивчина из далека. »Ви сте задржали воз. (( »Јесам, наравно. (( »За што сте то учинили ?« »За то што сам имао овде да површим пеке важне послове, те сам хтео овде и да сиђем.« »То кошта тридесет марака глобе.« »Ха, ха, ха! Ала ме се то много тиче! (( »Морамо да јавимо.« »Јавите; ја немам ништа противу тога. (( »А ко сте ви, како се зовете?« »Зовем се Милер и из Берлина сам. Јавите то, ако вам чини задовољство. Збогом, господо ! Ја вам се најлепше препоручујем, да се више никада не видимо." За тим даде на вољу својим дугачким ногама, и оде преко поља. Један тренутак је изгледало, као да учтиви кондуктер хоће да потрчи за њим, али напусти ту идеју, ваљда за то, што му се то предузеће учинило да је без циља, или што би му однело много времена. »Јесте ли познавали тога господина?« запита он трговца. »Не; ушао је у Најцелу«, одговори трговац. »То знам. (< »Права шаљивЕина. Дивно нас је забављао.« »Нека га ђаво носи; ја ћу само да нотирам његово име. Милер из Берлина." »Ха, ха! У Берлину има много хиљада добрих и неколико рђавих људи, који се зову Милер. По томе ће биги доста тешко да се пронађе.« »И ја се бојим, да имате у томе право.« Кондуктер се врати покуњена носа и воз се убрзо крете. »Штета што је отишао.® »Чудновато је само, што је тако у тренутку изашао. <( »Па рече, да има ту негде посла. Ха, ха!« »Хм!® промрмља, као не верујући касаиин. Вожња је трајала једно седам минута, када на један нут стаде вика дебелога трговца, као да је полудео.

»Шта је ово? Бедни човек, проклета варалица ! Пропалица! (( и пре но што смо га могли сагледати повуче он кваку да се заустави воз. Понова одјекну писак, укочише воз и он стаде. Кондуктер дотрча у највећем раздражењу к нама. Био је врло рђаво расположен. »Опет! Па шта је? Ко је сада повукао кваку?® »Ја«, одговори трговац. »Зашто ?« »Срамно сам похаран. Нестао ми је новчаник.« »Је л' било много у њему?« »Три хиљаде и седам стотина марака у државним новчаницама » »Лепа сумица, Бога ми! И ви ваљда мислите, да је крађу извршио онај човек, што је на онако чудноват начин изашао из воза.» »Да, ја сам у то уверен«. »И за то сте задржали воз? <( »Јест. Лопов треба да се потражи, да се учини потера.« «Драги господине, ви ћете и сами моћи увидети, да ће то у овоме тренутку бити са свим бескорисно, јер смо већ неколико километара одмакли, а он наравно није тамо остао, где смо га ми оставили. Ви дакле немате довољнога узрока да с правом повлачите кваку, да се зауставља воз, и за то ће те морати платити глобу.* »На 'Л> нисам ни мислио — био сам тако узбуђен, када сам приметио да ми нема новчаника.* »Ја морам службено да јавим за овај случај. Тешко да ће вам уважити ваша извињења. Да сте мало размислили, увидели бисте, да је сасвим бескорисно то радити, што сте ви учинили. А што се тиче крађе, ја вам саветујем, да се одмах, чим стигнете у Франкфурт, обратите полицији.« »То се по себи разуме, да ћу учинити.« »Свакојако стоји у питању, хоћете ли пронаћи тога лопова Милера из Берлина, у толико више, што се мора узети, да је тај шаљивчина, како га мало пре назвасте, ироменио и име«. Ио том оде кондуктер и воз пође. Дебељку се више није повраћало расположење. Ужасно је грдио лопова и обећавао му грозну освету, ако га само нађе. Касапин је држао, да ће тешко поћи за руком, да се он пронађе, јер му изгледаше овај као неки од најпрепреденијих варалица. У том се и ја умешам у разговор и рекнем : »Морао сам тога човека негде пре видети, јер ми се учинио тако познат." »А где сте га видели пре? (( упита ме трговац. «Не могу да се сетим тога.« »То онда није много од користи.« »Мени се учинио као какав путујући вашарски уметник,« рече трговац. «Можда какав мађионичар, коме је пало у део, да своје извежбане руке употреби на овај иачин.« »Ха, сад знам!« узвикнух ја. »Ова ме је иримедба подсегила. Видео сам га на вашару. Био је пред мајмунским позориштем. Позивао је публику на врло весео начин, да уђе у позориште." »То је добар траг. А знате ли, коме је припадало то позоригпте ?« »Мислим, некоме Мартини-у. (( »Врло добро; велика вам хвала!« Без икаквих других авантура приспесмо око девет сати у вече у Франкфурт. С највећом учтивошћу одведоше нас у шеФову канцеларију на станици. Све што се десило узего је на нротокол, а за тим изрекоше дебеломе трговцу, да има да плати глобу од тридесет марака. Службено ће се упитати виша власт, да ли треба да се ослободи од казне, због особених околности; у случају да буде решење у његову корист, новац ће му бити враћен. По том отидемо и у полицију, где дадосмо своје исказе о целоме догађају. Власт је обећала, да ће све могуће учинити, да пронађе лопова. И према моме исказу мислили су, да се може очекивати повољан уснех. И заиста је труд полиције имао брза успеха. То се позориште налазило у то време у једној мекленбуршкој вароши, и када је упитан управник тога иозоришта, он је одговорио, да се лопов не зове Милер, већ Август Шулце, и да није из