Policijski glasnik

ВРОЈ 27 и 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

217 "

■— Н... нисам! — издуши Гаврила и уздане тешко. — Е сад већ немој веома наваљивати на весла. Сад је доста. Само још једно место да прођемо... Одмори се мало. Гаврила послушно заустави веслање, отре рукавом од рубине зној с лица, па опет спусти весла у воду. — Е, веслај лакше. Нека вода не шапуће и не говори. Само једна вратанца још морамо проћи. Лакше, лакше... Јер овде је, брате, пуно људи код којих нема шале... Зачас могу да се поиграју пушком. Удариће те по челу, да нећеш ни јаокнути. Чун се краде преко воде скоро савршено немо. Само с весла капљу плавичасте капљице, и праве на води, где падну, тако исто плавичасте пегице. Ноћ, помрчина све гушћа и тиша. Облаци се ниско спустили над водом, па тако и остали. — Ех, да је да падне киша! — прошапће Челкаш. — Ми би онда могли проћи као иза какве завесе. — Кордони!... шану затим једва чујно. Гаврилу, откако му Челкаш заповедио да весла тише, опет ухватило силно зането ишчекивање. Глава му пуца од напрегнута расматрања таме, из које очекује само тек да се појави пешто и да гракне на њнх: »Стојте, крадљивци!..-/' А кад Челкаш сад шану: „Кордони!« он уздрхта. Хтеде викнути у помоћ... Већ је отворио уста, ноустао мало с клупице, испрсио се... али намах, нешто га пренерази, те затвори очи и паде на клупу. Далеко на хоризонту из црне водене масе диже се огромни, ватрено плав, мач, нросеца ноћну таму, својим оштрицама дохваћа облаке, и пада на море као широка нлава површина. У тој плавој светлој површини као да поникоше дотле невиђени бродови, црни, неми, омотани ноћном маглом. Челкашев чун, заустављен, колеба се на води, као да се мисли. Гаврила лежагпе на дну, лице покрио рукама, а, Челкаш га гура веслом па љуто кипи на њ, али тихо да се не чује: — Лудаче, то је царинска крсгарица... Оно је електрична светиљка!... Устај, будало!... Јер тек што нас није светлост отуда обасјала! Упропастићеш, ђаволе, и себе и мене! Деде!... Напослетку кад једном оштрије дохвати веслом леђа Гаврилина он скочи, али још не сме очи да отвори, седе на клупу, пипајући дохвати весла и крене чун. —• Лакше! јер ћу те убити! Ама, лакше !... Гледај будале, нек те ђаво носи!... Шта се бојиш?... Светиљка и огледало,и ништа више. Огледало накрећу овако и онако, те осветљавају море, да виде има ли где оваквих бродара као што смо ја и ти. То они трагају контрабанду. Нас неће закачити, — отишли су далеко. Не бој се, момче, неће нас они закачити. Сад смо... Челкаш се обазре победнички. — Одиста, испливали смо!... У—уф!... Ну, срећан си ти, цепаницо!... Гаврила ћути, весла, тешко дише, и искосице погледа на ову страну где се пламени мач подизаше и снушташе. Не могаше никако да верује Челкашу, да је то само Фењер с реФлектором. Ладиа, плава светлост, која расецаше помрчину и осветљаваше море сребрнасто, имађаше за Гаврилу нешто неразјашњиво, те он опет паде у хипнозу очајна страха. Веслао је као машина, а једнако се јежи, очекује неки удар озго, и не беше у њему већ пикакве жеље и ничега, — бепте као празан и мртав. Узбуђења ове ноћи, напослетку, исцрпоше све човечје у њему. Али Челкаш се опет нобеднички радује: успех је потпун !... Његови живци, навикнути на потресе, умирили се, Бркови му поигравају сладострасно, у очима се распаљује пламичак жудње. Осећао се сјајно, звиждука кроза зубе, дубоко увлачи влажан морски ваздух, осврће се и доброћудно се осмејкује кад му се очи зауставе на Гаврили. — Ну, ти, брате, прибери се већ! Гледај ти њега, — баш канда су ти из коже сав живот исисали, па остала само једна мешиница костију! Не дај се, брате мој !... Већ је сад крај свему. Еј!... Гаврили беше ипак пријатно да чује човечији глас, па макар и Челкашев. — Чујем ја! — тихо рече он. — 'Гако, брате! И ти си ми неки мекушац... Нудер, седи на клуиу, а ја ћу код весала, ето си већ оустао; оди! Гаврила машинално нромени место. Док су се мењали Челкаш му погледа у лице, и опази како човек посрће, и беше му још више жао младића. Удари га по рамени. — Ну, ну, не бој се! Добро си већ зато и зарадио. Ја ћу те, брате, добро наградити.

— Мени... не треба ништа. 'Гек само да ми је да сам на обали... Челкаш одманане руком, пљуне, и узме да весла, одбацујући весла удалеко, имађаше дуге руке. — Е, реци ми... — почне Челкаш, — отићи ћеш у село, оженићеш се, ораћеш и копати, сејати жито, жена ће ти деце нарађати, да их нећеш моћи ни изранити; еле, цела живота паштићеш се и товарити... Па? Је ли то баш тако много лепо? — Шта, леио ! — одговорп Гаврила кротко и бојажљиво, шта ту има... Овде оиде ветар поразмицаше облаке, те се у освиту дана види плаво небо с две, три, звездице, које се огледаху у мору, а слике им скакућу но таласима, час их нестане, час опет заблистају. •—• Држи се удесно! —- рече му Челкаш. —• Мислим да ћемо већ скоро и стићи. Мхм!... Доконасмо ваљан посао! Ето видиш како је: једна само ноћ, и ја сам по иљаде приграбио ! а ? шта велиш ? -— Пола иљаде! ■—■ развуче Гаврила пеповерљиво, али се одмах и уплаши, па брзо запита, гуркајући погом оне свежње у чуну: — А ово овде шта је ? — То је свила. Скупа ствар. Све то, ако се прода по цени ухватиће иљаду... Али ја нећудабудем скуп... Јели ово вешто?. ч — Је ли—и?... Отеже Гаврила. — Е да је мени овако! уздаиу он, сетио се села, свога убогог имањца, своје невоље и сиротиње, матере и свега онога што му је драго, далеко, рођено, ради чега је пошао на рад, ради чега се овако намучио ове ноћи. Обузе га нлима сећања на своје селанце, речицу, скривену шуму брезову, на врбе, брекиње... Та сећања удахнуше уњ нешто тонло и мало га охрабрише... — Ех, вредило би! •— тужно уздахне. —• Мхм!... Ја мислим, ти би сад одмах железницом кући... Ала би те девојке волеле, а—ах, те како! Бирај коју волиш! Г1а би оеби саградио кућицу... е, али за кућу је рецимо новаца мало... —• То је истина... за кућу не стиже. Скупо је дрво код нас. — Па, шта? Стари би то скрпио. А коњ? Имате ли? — Коњ? Па има, али је сувише матор... — Тек опет, коњ да је. До-обар коњ ! па крава... овце... разне живине... а? — Не говори!... Кад би то тако било! Ох, Боже! ала би се поживело бар !... Јес, брате, био би то живот, те још како... И ја се у томе разумем. Имао сам некада своје гнездо... Мој отац био је међу првима у селу, богат... Челкаш весла лагано. Чун се љушка на таласима, а два човека маштају, љушкајући се на води и замишљено погледајући наоколо. Челкаш навођаше Гаврилу да о селу мисли, желећи да га мало охрабри и умири. Испрва је говорио скептички се осмејкујући сам за се, али после одговарајући другу и напомињући му радости сељачког живота, о којима се сам одавно разочарао, заборавио све и сетио се тек сад, — он се постепено занесе, па уместо да распиткује младића о селу и сеоским стварима, и сам не зна како почне он да прича њему. — Што је прво у животу сељака, то је, брате, слобода! Сам си свој госиодар. Имаш своју кућу, нека вреди грош, ако, твоја је. Имаш своју земљицу, кокош, јаје, јабуку своју ! Краљ си на својој земљи!... Па онде онај ред... Устанеш ујутру па на рад... у нролеће један, у лето други, с јесени, зими, онет други иосао! Свуд је поћи, па опет кући доћи. Топло је!... Мирно, спокојно !... Је ли да си краљ? — одушевљено заврши Челкаш дугачко набрајање сељачких преимућуства и права. Гаврила га посматраше радознало, па и он се одушевљаваше. За то време разговора већ је заборавио с ким је у другптву, и с ким ради, видео је такође сељака, као што је и сам, за навек притврђена за земљу знојем миогих покољења, свезана за њу многим успоменама детињства, који се од своје воље одвојио и отпадио од ње и од брига за њу, и који је због тог одвајања понео казну, која је морала доћи. — То је истина, рођени брате ! Ох, и како је истина! Ето погледајдер се, шта си ти сад без своје земље и завичаја ? аха!.. Земљу, брате, као и мајку, дуго нећеш заборавити. Челкаш се замисли... Осети оггет оно раздражљиво жацање у гр^дима, које се појављује вазда, чим би његово самољубље, —