Policijski glasnik

240

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛСАНИК

БРОЈ 31

пореска одељења, олулшће се при издавању ових уверења и »слисковима странаца, које морају имати по тач. 7. расписа Господина Министра Финансија од 14 марта 1897 год. Пр.Бр. 0558. 3, Ова уверења, по првом ставу тачке 8, чл. 2 зак. о таксама имају вредности само за годину дана ; за то ће општински судови и пореска одељењ а у сваком оваквом уверењу стављати и одкада оно вреди, рачунећи рок од дана кога је издато. 4, Нри издавању оваквих уверења некоме од задругара, власти, које издају уверења узимаће количину непосредне порезе, старешине задруге, односно оца, — као меродавну; и 5, Да вл&сти ке аримају уверења као доказ о сиромаштини, ако нису ио овим уиуствима издата.

ОНИ КОЈИ 0Е НЕ ОМЕЈУ БИДЕТИ — ПУТНИЧ^А УСПОМЕНА Путовао сам на саоницама, да бих стигао у Иркуцк и дошао до жељезничке пруге и пароброда. Рачунали смо, да ћемо стићи у варош уочи Божића на само Бадње Вече и мислили смо, да се тамо једну недељу задржимо. Али су путови били завејани а снег је засењавао, да смо тек око седам часова, неколико километара пред Иркуцк етигли и испрегли коње пред једном колибом маленога села, чија се имена више не сећам. Као и сва сибирска села, и ово се састајало из једне дуге улице, која је била део друма, који је водио за Еврову. Наши коњи застадоше сами када угледаше зраку светлости, која је друм пресецала. Ноћ је била црна и да светлост није падала на пут, ми бисмо ту крчму и нрошли. Али мој кочијаш, који је зраку први примегио скочи на земљу и куцну на врата. •— Хеј! Има пи кога? — запита сељака честита изгледа који нам се у црвеној кошуљи са лампом у руци јави. — Кога тражиш ? — запита старац. — Моја је кућа вазда отворена за Божпћна госта а штала за коње. — Имам једног иутника. — И он ми је добро дошао! При тим речима остави сељак лампу у страну, изиде из собе, приближи се санкама и позва ме врло учтивим тоном да сиђем. Одмах сам приметио, да нам је домаћин имућнији сељак, а поглед у колибу појача ме у том мишљењу; колиба је била саграђена као и све у Сибиру са дугим ходником у средини и подељена у две собе; десно је била одаја за свечанике, са најбољим намештајем и сликама које су о зиду висиле, а лево је била кујна у коју смо сад ступили. Чим нас спазише, подиже се домаћица са двема кћерима да нас поздрави, а деда се диже са огњишта одакле је посматрао обртање печенице. Сећам се, да је то био врло стар човек; он се гласно смејао, када нам је руку пружио, као човек, који није би при чистој свести. — Дремја, — рече домаћин старијој својој кћери, — уступи твоје место нашем госту, да би се мало огкравио. Младо девојче прихвати радо моју бунду; она је носила црвени сарафан, знак да је за удају, а дуга коса која јој је била спуштена у витицу низ плећа показивала је, да још није била верена. — Желео бих ти човека по твоме срцу, — рекох јој ја и седох на једну дрвену столицу, коју беху наместили поред ватре. Она порумене и остави собу. Деда се беше спустио тик уз мојих ногу. Очи му гутаху печену живину, а од времена на време погледао би у мене и насмејао би се. Изгледаше ми озбиљан као да је наш домаћин очекивао госте да с њима подели вечеру ; на столу је било разних посластица, које какав сибирски сељак тек један пут у години спрема. Сира меса, чорбе, печења па чак и кваса*). Вечера је служена у соби за свечанице, коју у нашу част отворише. При столу нас је било неких десет особа, — кочијаш и ја седели смо.на челу стола као гости. Када сам ушао у ту велику собу приметио сам поред прозора мали сточић на коме је била запаљена лампа, а на њему

*) Једна врста руске ракије. прим. Ур.

лонац кваса и хлеба. Кад год би какво пово јело дошло на сто, иодигла би се најстарија кћи и најбољз парче остављала на мало сточе. Радознало запитах ја домаћина : — Изгледа ми, да ти је један гост, који ти је најмилији одоцнио на вечару? Или имаш каквог сродника у кући који лежи болестан ? Сви ћутаху и погледи осталих управише се на домаћина, а и ја се сам збуних. Ипак одговори ми он озбиљним гласом: — Тај хлеб, светлост и то пиће оставља се сваког дана у иашој кући на оном месту за... оне, који се не смеју видети. После овог објашњење настависмо опет пити и певасмо разне народне песме.' Управо, ја нисам добро ни разумео одговор сељаков, па с тога се користих једним тренутком, када у весељу и пићу заборавише за тренут на мене, и аапитах своју сусетку: — Ко су ти људи, који се не смеју видети ? — Бродијаки, — одговори младо девојче и мету ирст на уснице, — бегунци сробије! На то збиља нисам ни помислио ; село у коме смо били, било је прво на друму за Европу када се из Њерчинска долази, где се налазе многи рудници, на којима робијаши раде. Пошто је тамошњи казнени завод један од најлошијих по своме уређењу, те из њега врло често бегаху робијаши. Обично их има највише у пролеће, па ииак неки се крећу у сред зиме. Онда они и не мисле да се Европе што пре докопају, јер је на сто миља удаљена, већ траже уточишта и хране код сељака и бивших осуђеника у околини ; уосталом ти бегунци у унутрашњем Сибиру све до Урала живе само од милостиње, јер и кад би имали новаца нису с њиме увек сигурни. Они се обично крећу ноћу, појединачно у разним нравцима, и рачунају, да ће путем вазда наићи на осветљен прозор, који треба само да гурну, па да прихвате хлеб и чашу кваса, која их чека. Свет их помаже, јер је „Божја воља. када им се врата отворише за бегство«, али их не смеју видети, да не би дошли у искушење, да их одаду гониоцима... Докле је млада девојка тихим гласом онисивала ми појединости, чу се споља поред прозора мала шкрипа; прозор се отвори и ми сви занемисмо и погледасмо на ону страну. У исти мах чу се глас, који је с поља из снега долазио: — Помози Бог! — Бог ти помогао! — одговори домаћин. Па се онда подиже с места и не остављајући га рече: — Ми те чекамо; вечера је готова! На пољу се чуо шум и шкрипа снега, г:а за тим се прозор отвори још више и једна рука се пружи пипајући да дохвати хлеб — па се онда изгуби и нестаде је. Ми се бесмо такође дигли следујући примеру дОмаћинову. Сви ћутасмо. Деда се смејао још једнако... И ио други пут појави се рука и дохвати Флашу. — Узми је! — рече домаћип и не обрнувши главе. Бадње је вече. Хоћеш ли још што ? — Молите се за ме! — чу се глас. За тим осетисмо клокотање, он је пио, и онда нов шум и шкрипу корака, који се по снегу удаљаваху. •* * * Приповедач беше заћутао и гледаше преда се. Поглед му изгледаше да лута да пробије копрену ноћи не би ли опет видео удаљену лампу у оној сибирској ноћи на друму да светли за »Оне, који се не смеју видети ..® Смедерево. превео Ј. В, М.

К0 ЈЕ УБИЦА ? 1^РИМИНАчЛНА ПРИЧА А. Белоа 2 — Пре тога га нисте видели ? — Никад, господине. — Госпођица је Моклер, о којој говорите, закупница овога стана, она млада особа, која тамо лежи опружена ? — Да, господине.