Policijski glasnik

314

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 40

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО П 0 С Е Т А Државни оаветник Константин Варадип, пре него што седе за писаКи сто, запали цигарету, у том се отворише врата и слуга јави: »Доле чека један човек и жели да говори са екселенцијом!« »Како се зове? (( »Неће да каже име. Он вели: да је пријатељ Ваше Екселенције®. »Чудновато! нека уђе!" После неколито минута уђе странац. Саветник Варадин пажљиво га посматраше, али не могаше да га се сети. Странац му прнђе финим корацима и изненада га загрли и узвикну: »Драги мој пријатељу, како се радујем што те опет видпм ! Па како си ти? Добро је л'? к Саветник се са великом муком опрости његовог загрљаја и строгим гласом запита: »Извините господипе, али јесте ли ви сигурни да сам ја ваш пријатељ? »Шта, ти још сумњаш? Зар сам се толико променио од опда, кад смо били заједно на универзитету? к »На универзитету?" »Дабоме! Видим да ти морам казати име... Мислио сам да ћеш се сетити, али сад видим да си слабијег памћења него ја... Ја сам Василије Сарков, знаш ме сад?« »Василије Сарков?" Зајиста, то му име беше познато. Али зар је опет баш тако лако познати некога после двадесет и ггет година ? »Извииите признајем, да сам после тако дугог времена заборавио у неколико па вас!" рече саветник, смешећи се. »Неблагодарниче! Толико слатких дана смо као ђаци провели!* рече странац, корећи га. Затим седе и устури се на столици као да је код своје куће. Говорио је поверљиво, помињући са сигурношћу неке догађаје из ђачког живота. И сад већ не беше сумња, да то није пријатељ Василије Сарков, који сад беше нред саветником Варадином. »Дозволиће те ми господине Саркове, ја морам на ручак, жена ме већ чека! Хвала вам на посети", рече саветник, гледајући на сахат. »Константине, ти си спрам мене и сувипге хладан!" узвикну странац јетко. „Али кад морам на ручак!® »И заједно ће мо слатко ручати ! (< »Како то ?« »Ја мислим с тобом и са твојом женом." »Дакле ви сам себе зовете на ручак?" »Твој сам гост, иначе небих смео к . »Говорећи то извади Сарков револвер из џена и мирно га метну на сто. Саветник се трже и стаде за сто. »Драги пријатељу«, говораше Сарков, играјући се-^еволвером 1( , »срећан сам што те опет, после тако дугог времена, видим, и не могу да се решим, да те тако брзо оставим. Шелим да, се упознам и са твојом родбином, да ти видим жену, децу... Сад ми је баш згодна прилика. Сешћемо заједно за сто и провести се као пријатељи. Знам те ја, врло добро Константине; зпам да си племенит човек и да ми то нећеш одрећи''. Саветник се обазре око себе по соби у којој беше сам са странцем и смешећи се одговори му: »Слажем се са вама, ручаћемо заједно". Сарков устаде и метиу револвер у џеп. После пола сахата вратише се са ручка. Пошто запалише цигарете, рече Сарков, окренувши се саветнпку: »Сад ми, драги мој пријатељу, не остаје пишта друго, до да ти се захвалим на гостоиримству. Али уједно имам и још једну молбу. Испрати ме и стегни ми руку на вратима твоје куће, по обичају наших старих!® Саветник га погледа и запита! »Мислите ли то озбиљно?® »Са свим озбиљно ! <( »А за доказ да зајиста мисли озбиљно, завуче руку у џеп, и извади револвер. Саветник, уверен тим сигурним доказом попусти и испрати пријатеља. У ходнику се пријатељски дуго руковаху тада Сарков звизну за Фијакериста, издаде му наре^ење и скочи у кола.

Саветник гледаше неколико тренутака за колима, па се онда и сам реши, седе такође на кола, и после десет мипута био је у кабинету Министра полиције, коме у пеколико речи саошти шта му се десило. »Василије Сарков!" узвикиу Министар скочивцпг са столице. »Како га неби знао господине саветниче ! То је име једпога онасног нихилисте: Већ иедељу дана како полиција трага за њим, и беху му ушли у траг, али их он превари уласком у вашу кућу и . »Сад разумем зашто је био онако наметљив (с . »То му је била намера, да се пгго дуже код вас задржи!« »А његова молба да се самном опрости на улици !... (( »Да би тиме одвратио иажњу полиције!" »Ах, никад нећу заборавити да сам био машином у руци једног разбојника, ја Константин Варадин, верни слуга царев!* узвикну саветник жалосним гласом. Превео Ж. Ружи!..

К0 Ј Е УБИЦА? криминална прича А. Белоа. 10 VII. Барона Роберта уведоше у мали салон, у којем је био обично приман и тамо нађе Лауру саму, заузету неким везом. — Пајзад сте ту ! узвикну она, обасјана радошћу; оставили сте ме скоро три дана да чекам. Шта вам се догодило? — Ништа — послови, договори! У осталом ја сам био прекјуче овде;. али сте били изишли. — Имате право ; било ми је веома ненријатпо, пошто иначе никад не излазим с вечера! Ја не знам, што ми је то пало на памет. Није ми се седело код куће. Мени је та... вечерња шетња у осталом добро чинила, од јуче се осећам боље, неколико дана нре тога сам била уморна, нерасположена, сањива... Па? Јесте ли задовољни? питала је смешећи се. — 0 сасвим задовољан, прихвати он. Што га је највише чудило, било је њено добро расположење, неусиљеност, како је говорила о својој вечерњој шетњи. Шта је то требало да значи? А писма? А комесаром утврђени деликт? Ако се и узме, да би јој недостајало појимања за значај њенога поступка, да је одласком у улицу Риволи учинила само једну непаметну сгвар, требала би бар да осећа покајање и не би се смела смешкати тако безбрижно; тако равнодушно! И како то, да она о овоме положају, у који је запала својом песмотреношћу, тако потпуно прећуткује пред човеком, који је њену ствар руководио са толико пожргвовања, који дели с н.оме невољу и јад? — Да нисте последњпх дана видели свога мужа? упита је барон сурово, непустивши досадању намеру, да са њоме посгупа обазриво. Не осетивши оштрину питања она одговори: — Видела сам га у сну. — У сну? питао је он неверујући. — Да... увече, дан пре мога изласка, одмах иосле вечере. Седела сам у својој соби и читала до поноћи, кад га наједанпут видех где улази, мени прилази и укочено ме гледа. Затпм је ставио своје прсте на моје очи. Барон је мислио, да ће она наставити ; али пошто застаде, упита је: — Па? даље ? Је ли ваш сан тиме свршен? — Јесте — бар ја не знам, да сам даље сањала. — Знате ли поуздано, да сте то сањали ? — Разуме се! Како би он могао ноћу доћи у моју кућу? — Хм! лако ! Ваш вратар и ваша собарица су његове креатуре ! Сад то знам! — Али он не би тек без икаква узрока дошао! Можда би хтео са мном говорити, или ме наговорити да одустанем од тужбе за развод брака. Тако бих штогод пак морала чути — бар бих га морала видети — видела бих га кад одлази, као што сам га видела кад је долазио! —• Свакојако, примети барон. — Верујте ми, да је био сам, настави она, или, ако вам се то више допада, привиђење у сну или у полусну. 'Га то и није тако чудновато! Та зар немам непрестано њиме да се бавим